Referendum i amandmani

Jedna tema u našoj javnosti, čini se pomalo i neopravdano, okupira pažnju u poslednjih nekoliko godina. To je tema nezavisnosti sudova i pravosuđa u celini. I onda se pojavi rešenje koje predviđa da će sudije od sada biti birane od strane jednog stručnog tela, Visokog saveta sudstva u kojem će većinu, šest od 11 članova činiti sudije, izabrane od strane samih sudija, pa ipak pojave se oni koji su protiv toga. Zbog čega? Zbog detinjastog inata, ili nečeg drugog? Ali, inat je, kao što znamo rđav zanat.

Šta je potrebno da bi jedan sudija bio dobar sudija? Potrebno je da bude nezavisan, to nije sporno. Potrebno je isto tako da bude pravedan. E to već može biti sporno, jer šta je pravda? Za ljude u komunizmu pravda je jedna stvar, a za ljude u  kapitalističkom liberalizmu  pravda je nešto drugo. Zbog toga je potrebno sudije sagledavati kao zanatlije, jer sudijski posao jeste neka vrsta zanata. Potrebno je da sudija poznaje zakone, to takođe nije sporno, ali je potrebno i da poznaje sudsku praksu i praksu Suda u Strazburu. Takođe, potrebno je i da zna da napiše valjano obrazloženje svoje odluke, jer u tom obrazloženju se krije možda i suština prava na pravično suđenje. Potrebno je takođe da radi relativno brzo i da mu se ne gomilaju nerešeni predmeti. Nije isti onaj sudija kojem na primer treba pet godina da reši jedan predmet, kao i onaj drugi sudija kojem treba godinu dana, isto kao što nije isti onaj sudija kojem 50 odsto predmeta bude ukinuto, ili preinačeno od strane viših sudskih instanci, kao i onaj sudija kojem je procenat ukidanja – preinačenja 10 ili manje odsto. O tome neko treba da vodi računa. Da li je to jedno glomazno telo koje sačinjava 250 ljudi, od kojih mnogi nisu pravnici, ili neko uže telo od 11 ljudi, koji su svi pravnici? Odgovor se sam nameće. Naravno, i kada parlament formalno imenuje sudije, ni on ne treba da potpuno ignoriše ono što mu kaže, predloži Visoki savet sudstva. Čemu onda tolike rasprave o tome ko će ocenjivati i birati sudije i po kojem kriterijumu, po nekom meritokratskom kriterijumu, kakav se podrazumeva u radu Visokog saveta sudstva, ili po nekom drugom, možda pretežno političkom kriterijumu, kakav se podrazumeva u parlamentu? Kada bi na primer lekare birao i imenovao parlament, svi bi se složili da je to besmisleno, a zašto to nije tako i kada je reč o takođe zanatlijama, sudijama?

S druge strane, meni se čini da je priča o ugroženosti sudijske nezavisnosti, kao i priča o korupciji, ipak pomalo preterana. Naravno opštedruštvena percepcija je jedna stvar, ali ovde treba imati u vidu i neke egzaktne pokazatelje, koji ipak govore nešto drugo. Prvo, da li se i koliko često pojavljuju postupci za razrešenje sudija? Ako izuzmemo onaj slučaj reforme pravosuđa iz 2009–2010, kada su sve sudije bile razrešene u jednom danu, nakon toga su se razrešenja sudija događala sasvim sporadično i to obično kada je neki sudija bio direktno uhvaćen u nekakvom nepočinstvu. Prema tome, Damoklov mač razrešenja, nije visio nad glavom sudija u poslednjih nekoliko godina. Kao drugo, to su presude Suda u Strazburu. Jesu naši ljudi često pisali predstavke u Strazbur, ali su one bile relativno retko usvajane. Ako izuzmemo slučajeve suđenja u razumnom roku, što jeste stvarno problem srpskog pravosuđa, ali i ne samo pravosuđa, i odluka po kojima je država odgovorna i dužna da radnicima isplati zarade u svim slučajevima stečaja društvenih preduzeća, predmeti u kojima je presuđeno da su srpski sudovi pogrešno i nepravično presuđivali, pojavljuju se na nivou statističke greške. Drugim rečima, Sud u Strazburu je na neki način potvrđivao legitimitet i ispravnost rada srpskog pravosuđa. Kao treće, radi se o krivičnim predmetima. I sam sam učestvovao u nekoliko empirijskih istraživanja o kaznenoj politici sudova u Srbiji. I šta su pokazala sva ta istraživanja – da je prosečan osuđeni učinilac krivičnih dela neko ko ima oko 25 godina, da je oženjen, otac jednog maloletnog deteta, da je nezaposlen, sa završenom osnovnom školom, već jedanput ili više puta ranije osuđivan i da je slabog materijalnog stanja. Zar mislite da takvi ljudi imaju posebnu društveno-političku moć da bi mogli da utiču na rad sudova i da društvene i političke moćnike takvi ljudi posebno zanimaju? Neko će naravno reći da ima (koliko mnogo?) onih koji uspevaju da izbegnu krivični progon, iako bi trebalo da bude drugačije. I to nije netačno, kao što nije netačno ni ono što je govorio čuveni američki kriminolog, Edvin Saterlend: „Ko ukrade pet dolara, taj ide u zatvor, a onaj koji ukrade pet miliona dolara, taj biva proglašen za uspešnog biznismena i finansijera”. Ipak, najavljene, predložene promene u oblasti pravosuđa, odnosno pre svega kada je reč o radu tužilaštava, pružaju nadu da će taj fenomen o kojem je govorio Saterlend, ipak biti smanjen, odnosno da će selektivnost tužilačkog progona, ipak biti manja.

Poverenje u predložene amandmane, meni lično pruža i to što poznajem neke članove radne grupe koja je radila na predlogu amandmana. Osim profesora Petrova, lično poznajem i dva naučnika iz Instituta za uporedno pravo: Miloša Stanića i Miroslava Đorđevića, a poznajem i sudiju Draganu Boljević i tužioca Gorana Ilića. Poznato mi je koliko su se oni svesrdno borili i izborili da se ono što je učinjeno onom famoznom reformom pravosuđa iz 2009–2010. ispravi. Njihova savesnost i čestitost u tim, za srpsko pravosuđe najtežim vremenima, uliva mi poverenje da su predloženi amandmani dobri i da su na tragu pravih vrednosti. Zbog toga mi se čini da je ovo što je sada pred nama jedna dobra stvar, bez obzira na eventualna različita tumačenja oko toga šta kaže Venecijanska komisija.

Sudija Ustavnog suda Srbije