Kako rešiti problem parkiranja vozila

Da je problem parkiranja u Beogradu postao gorući i da postaje sve teži, ne treba dokazivati. To je i neizbežno ako se nastavi s praksom da se grade isključivo klasične, davno prevaziđene garaže s betonskom rampom, koje nimalo ne doprinose rešenju problema. Ima delova, pa i celih ulica koje su potpuno okupirane vozilima, zbog čega pešaci idu kolovozom. U već izgrađenim delovima grada slobodne površine i ulice ne mogu se proširivati, a grad raste u visinu, broj stanovnika i vozila se uvećava, rastu i životni standard i potreba za vozilom, te se problem parkiranja uvećava napredovanjem grada. To mora rezultirati saobraćajnim kolapsom i nepopularnim radikalnim merama, koje ništa ne rešavaju. Podzemne garaže koje se grade samo doprinose kolapsu i otežavaju rešavanje problema.

Investicije po jednom parking mestu su nedopustivo velike, jer su dva do tri puta veće nego u savremenim automatizovanim garažama, koje su uobičajene u naprednim gradovima. Primera radi, za garažu kod skupštine, kapaciteta 500 mesta, planirana je investicija od šest miliona evra, što je 12.000 evra po parking mestu, a konačni račun dostigao je (prema izveštaju Skupštine grada) 16 miliona evra, što je 32.000 evra po parking mestu, a to je cena jedne garsonjere. Zašto se onda grade garaže sa rampom?

Mnogo je važnije za rešenje problema to što je kapacitet klasičnih garaža vrlo mali. Pri istoj angažovanoj površini automatizovana garaža može da primi od dva do četiri puta više vozila. Opet primera radi, na mestu pomenute garaže moglo se izgraditi 1.500–2.000 parking mesta, po ceni od 5.000 evra po parking mestu.

Ono što je za grad najvažnije – zbog malog kapaciteta, klasične garaže su veliki objekti za mali broj parking mesta, pa se mogu graditi samo ispod parkova i sličnih površina, a njih je preostalo malo. Primera radi, za garažu sa samo 150 parking mesta potrebna površina ispod zemlje iznosi najmanje 1.500 metara kvadratnih, a to je veliki objekat koji se ne može graditi unutar postojeće strukture, već samo na ono malo slobodnih lokacija. Nasuprot tome, automatizovane garaže kapaciteta do 150 parking mesta i samo s jednim liftom mogu se graditi ispod svake malo šire ulice, jer im je dovoljno 200 metara kvadratnih ispod površine. Računica pokazuje da takve garaže u jednoj ulici mogu da prime sva vozila parkirana u šest susednih ulica. Uz izgradnju i velikih automatizovanih garaža na još neangažovanim terenima, to je jedino moguće trajno rešenje ovog akutnog problema. Primera radi, ispod Bajlonijeve pijace, koja je predviđena za rekonstrukciju, moglo bi da se smesti 10.000 vozila.

Nema svrhe da navodimo i druge mnogobrojne nedostatke klasičnih garaža, jer one ne rešavaju problem zbog kojeg se grade, već ga čine nerešivim. Grad, za razliku od investitora, mora misliti dugoročno, ne može dozvoliti da dođe u nepopravljivu situaciju, mora da se suoči s problemom i da i za podzemne garaže propiše uslove koji obezbeđuju trajno rešenje. Ako su urbanistički uslovi vođeni estetskim i funkcionalnim razlozima, onda je neophodno da oni obuhvate i ono što omogućava život grada i kao mogućnost povezivanja i kao humani život njegovih žitelja. Svako odlaganje, svaka nova klasična garaža, pogoršava mogućnost rešenja problema.

Stavimo vozila pod zemlju, a ulice vratimo čoveku, da budu mesta susreta i druženja.

Nikola Pilipović,
dipl. inž, mašinstva