Sećanje na mart 1941.

U feljtonu „Jugoslavija, SSSR i prodor Trećeg rajha na Balkan” u delu teksta objavljenog 10. decembra preneta je izjava Viktora Lebedeva, sovjetskog otpravnika poslova u Beogradu, koji je između ostalog rekao: „Posebno je bio oduševljen demonstrantima kada su se okupljali oko zgrade sovjetskog poslanstva i isticali parole u čast Sovjetskog Saveza...; demonstranti nisu mogli da se približe zgradi sovjetske diplomatske misije, ali su se u daljini čule parole o savezu sa sovjetskom Rusijom...”

Šaljem vam svoju belešku o okupljanjima ispred Poslanstva SSSR i o događanjima u toku demonstracija na dan 27. marta ispred zgrade Poslanstva SSSR.

Na dan 27. marta, posle saopštenja direktora škole o prekidu predavanja na neodređeno vreme, učenici odlaze kućama u grupama. Ispred dvorišne kapije škole, koja se naslanja na zgradu Poslanstva SSSR, nas trojica učenika koji stanujemo u blizini škole ostajemo s učiteljem g. Savom Karadžićem. Učitelj je zainteresovan da čuje šta se događa ispred Poslanstva SSSR. Prilazimo nepoznatim ljudima koji stoje pred poslanstvom nedaleko od školske kapije. Učitelj pita prisutne da li su se iz poslanstva pojavljivali službenici i da li će neko od njih govoriti. Dobio je različite odgovore. Jedan je rekao da nisu, a drugi da su se više puta pojavljivali, ali nisu ništa rekli, ostali misle da će se iz poslanstva pojaviti i govoriti, ali kada se uvere da je okupljen dovoljan broj građana. Građani pristižu i sad je skup već prilično veliki. Glasno razgovaraju i spominju vojni puč, Sovjetsku Rusiju, Nemačku, Jugoslaviju.

Vedar prolećni dan, sunce odskočilo i greje, gledam u najbliži prozor poslanstva iznad nas, na prvom spratu, poslednji na levoj strani zgrade poslanstva. Roletna je spuštena, ali sunčevi zraci prodiru kroz razvučena rebra roletne otvorenog prozora i osvetljavaju dvojicu službenika koji vire između rebara roletne. Obratio sam se učitelju i pokazao na prozor. Učitelj je prijatno iznenađen obavestio ostale koji stoje s nama. Vest se brzo širi skupom i uskoro su mnogi znali za „naš” prozor. Nastaje radosna galama i uverenje da će se neko u ime poslanstva pojaviti i govoriti. Posle uzaludnog čekanja javlja se razočaranje – shvatili su da se niko neće pojaviti da govori, pa ni službenici koji prikriveni iza roletne prate veliki skup. Okupljeni mašu rukama posebno kad se službenik pojavi na prozoru ili terasi i zatim još brže nestane.

U trenucima čekanja pred poslanstvom iz pravca Slavije čuju se gromoglasni uzvici „živeo”, „dole” i neki nerazumljivi pokliči. Snažni glasovi koji dopiru verovatno iz hiljade grla iznenadili su i pobudili prisutne, mnogi su potrčali prema Slaviji. Gospodin koji je razgovarao s učiteljem okrenuo se prema svom drugaru koji je stajao na drugom kraju velikog skupa i glasno ga pozvao da zajedno krenu prema Slaviji. Njegov čudan odgovor ostao mi je u sećanju: „To nisu naši organizovali i ja ne želim da idem dalje od Poslanstva SSSR”. Javio sam se učitelju i potrčao kući.

Okupljanje građana pred poslanstvom počelo je još 24. marta i trajalo sve do 27. marta po podne. Pre početka predavanja zaticali smo okupljene, bili su prisutni i za vreme naših odmora, a kad smo posle predavanja kretali kući voleli su da porazgovaraju s nama, decom. Za sve vreme njihovog okupljanja pred poslanstvom nisu se čuli povici, vike ili parole. Nisu nosili transparente, zastave ili slike. Svaki njihov skup bio je dostojanstven. Oni nisu bili demonstranti, koji su izvikivali parole u čast Sovjetskog Saveza. Koliko sam shvatio, njihovo okupljanje bilo je iz želje da čuju predstavnika poslanstva o stavu Sovjetske Rusije prema puču i dovođenju kralja na presto. Veliki skup pred Poslanstvom SSSR tražio je obraćanje, ali i pozdrav s prozora ili terase poslanstva. Uporni „stajači” pred Poslanstvom SSSR na mahanje ruku prema prozorima i terasama nisu dobili ni mali otpozdrav.

Slobodan Plazinić