Iran ne pravi nuklearnu bombu

Iran je inicijator ideje o Bliskom istoku bez nuklearnog naoružanja i mi smo i dalje pristalice te inicijative. Pogledajte naš region, koji po sebi ima dovoljno problema, kriza, nestabilnosti, pa na to dodajte da neko još traži atomsku bombu. Na šta bi to ličilo? Iz raznih verskih, vojnih, bezbednosnih, kao i političkih razloga, apsolutno ne tragamo za nuklearnim naoružanjem. Iran je i jedan od prvih potpisnika Sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja. A postoje pokušaji da nas isprovociraju da izađemo iz tog sporazuma, kaže u intervju za „Politiku” Rašid Hasan Pur Baei, ambasador Islamske Republike Iran u Srbiji.

Nuklearni pregovori između Irana i pet članica Saveta bezbednosti i Nemačke nedavno su obnovljeni u Beču. Kakva je sudbina tekuće runde „bečke nuklearne debate”?

Kad je reč o nuklearnom programu Irana, teme zbog koje su nas često optuživali, mi smo praktično deset godina pregovarali da bi tu nuklearnu krizu rešavali. Uobličen je format „Iran i pet plus jedan”, koji smo u potpunosti prihvatili. Tako smo 2015. uspeli da se formuliše „Sveobuhvatni akcioni plan”. Potpisani dogovor prosleđen je SB UN, iza čega je usledila Rezolucija 2231. Sporazum je zatim bio na snazi, sve do odluke Trampa 2018. o izlasku SAD iz dogovora. Nakon izlaska SAD iz sporazuma, s obzirom na činjenicu da su SAD činile njegovu okosnicu i stub, on se praktično srušio. Inače, sporazum je bio prosta jednačina: s jedne strane su bile obaveze, a s druge sankcije. Iran je trebalo da ispuni svoje obaveze, a da zauzvrat sankcije budu ukinute. Izlaskom Trampa iz sporazuma, uz nastavak sankcija, bukvalno je izbrisana jedna strana jednačine. Kao što znate, nijedna od tih sankcija nisu sankcije UN, već sankcije koje SAD eksteritorijalno sprovodi.

Evropski zvaničnici su se potom puno angažovali i zamolili naše izaslanike da ne izlazimo iz sporazuma, učinili su određene pokušaje, ali je njihova podrška ipak bila samo politička i zbog nje su od Trampa primili više „šamara”. Nije nam potom preostalo ništa drugo već da, u skladu sa članovima 36 i 38 sporazuma počnemo da smanjujemo naše obaveze prema tom dokumentu. Tako smo, smanjujući svoje obaveze, počeli da povećavamo nivo obogaćivanja uranijuma.

Potom se nakon američkih predsedničkih izbora stvorila nova prilika. Pobedila je osoba koja je bila potpredsednik gospodina Obame, dok su članovi njegove administracije bili upravo oni koji su pregovarali s Iranom, to je bila prilika da se neka promena desi.

Stvari se ipak nisu pomerale napred kako se očekivalo u Teheranu. Iran je očekivao da se SAD vrate u sporazum i ispunjavaju drugi deo jednačine koji je bio njihova obaveza. Rekli smo: vi ste napustili, vratite se i onda ćemo i mi maksimalno ispoštovati svoje obaveze.

U nastavku, Evropljani su se ponovo aktivirali, predložili da ponovo počnemo s pregovorima, prihvatili smo.

Od Bajdenove pobede održano je šest krugova razgovora, a nastavak se zaustavio zbog predsedničkih izbora u Iranu. U Teheranu je formirana nova vlada. Ne odbacujem mogućnost i činjenicu da nova vlada ima drugačije stavove od prethodne, možda su stavovi negde tvrđi, i to ima svoj razlog. A to je da je druga strana prekršila dogovor, zapravo izdala našu dobronamernost. Da se to ne ponovi, namerni smo da se obezbedi da SAD više ne mogu tako lako da ga pogaze. Nažalost, Tramp je toliko iskomplikovao stvari da Amerika nije u stanju da se u potpunosti vrati na sporazum. Jer, Tramp je promenio suštinu velikog broja sankcija koje su bile uvedene zbog nuklearnog programa, povezao ih s temama ljudskih prava i terorizma.

Mi smo rekli: ukoliko želite da umešate druge teme, budite sigurni da se ovo neće rešiti. Ako se povezuje s našim raketnim programom ili sa našim programom regionalne politike, to apsolutno neće moći. To su različite teme.

Ta promena prirode sankcija dosta je otežala pristup novoj Bajdenovoj administraciji. S druge strane, ako polazite od pretpostavke da i druga strana ima pet grama mozga, onda znate da neće prihvatiti da ponovo potpiše sporazum za čiju realizaciju ne postoji garancija. Naš stav je da sporazum (JSOPA iz 2015) mora u potpunosti da se primeni. I za njegovu primenu tražimo garanciju. On je za Iran referenca. I tražimo da se ne smanji, niti doda nijedno slovo. S druge strane, mi smo nivo obogaćivanja uranijuma podigli na 60 odsto, ali to je zbog naših potreba.

U međuvremenu, od nas traže da u potpunosti ispunimo naše obaveze, a da sankcije nastave da važe. Mi smo bogata zemlja, a više desetina milijardi dolara naših sredstava blokirano je u inostranstvu. Zaista su nam vezali ruke. Ipak, u pogledu pregovora poručujemo da ih nikad nećemo napustiti. Kada pogledate logički: nama je najviše potrebno da pregovori budu uspešni. Veoma smo i uvek operativni, ali problem nije u nama. Kad su predložili nastavak pregovora, prihvatili smo. Sudbina ovog kruga zavisi od toga do koje mere je druga strana spremna da pokaže fleksibilnost. Nema sumnje da EU kao jedna strana i kao koordinator želi da se postigne kompromis. Kao što sam rekao, SAD odlučuju, i bukvalno – poslednja reč je njihova. A dogovor je jako potreban, ne samo našem regionu, već i celom svetu.

Kako Iran vidi svoje mesto u areni multipolarnog sveta današnjice?

Osnovni postulat politike Irana jeste: što je više polova u svetu, to je bolje za čitav svet. Jer će se uspostaviti bolja stabilnost i ravnoteža. Čim se poremeti ravnoteža, dominacija dođe do izražaja. Podsetimo se lepog primera iz istorije SFRJ i Srbije, jednog od osnivača Pokreta nesvrstanosti. U ondašnjem svetu bipolarnosti, kad je delovalo da nema drugog izbora sem da se ide ka Istoku ili ka Zapadu, ova zemlja, zajedno s drugima, predložila je treći put. I to da bi zemlje mogle spokojnije da dišu, imaju veću nezavisnost, da bi imale ulogu u sudbini čitavog sveta. Na našu sreću, ponovo jača princip multipolarnosti. Svedoci smo nastanka međunarodnih, regionalnih sila koje mogu doprineti upravo jačanju tog multilateralizma. Istovremeno, veliki broj oformljenih regionalnih organizacija može doprineti jačanju tog principa, kako bi međunarodni odnosi bili što demokratičniji. Iran zaista podržava sve regionalne inicijative, poput Šangajske organizacije za saradnju, BRIKS-a, u našem regionu EKO, Organizacije islamske saradnje, Pokreta nesvrstanih. Činjenica je da su dve trećine država sveta članice Pokreta nesvrstanih i da su ovde u Beogradu nedavno proslavile 60 godina od osnivanja, gde su sve članice bile prisutne. I to je veoma dobar potez koji je vaša zemlja uspela da uradi. Pokret nesvrstanih može da se jača, jer još može biti delotvoran. Ukoliko se želi održati poštovanje postulata međunarodnog prava, ovakve organizacije moraju da postoje. Čim imate samo jednog igrača, na delu su dominacija i hegemonija. Istovremeno, da postoji multipolarni svet i da nisu lako kršeni prihvaćeni međunarodni zakoni i principi, uključujući i suverenitet, onda ubistvo iranskog generala Kasema Sulejmanija pre dve godine u Iraku od strane Amerike ne bi moglo da se desi. Nažalost, multipolarizam još nije uobličen kako treba.

Šta bi Iranu značilo da ima atomsku bombu?

Ne znam kako da dokažemo da ne tragamo za nuklearnom bombom, za nuklearnim naoružanjem. Sve što je trebalo da uradimo da bismo pokazali da mi ne idemo u tom pravcu, mi smo uradili. Prihvatili smo potpuni nadzor Međunarodne agencije za nuklearnu energiju. Oni su sastavili desetine izveštaja tim povodom, i ni u jednom ne piše da je Iran prekršio definisane okvire. Čim se pojavi neka sumnja, čija autentičnost nije potvrđena, to se rastrubi, ali nikad nije moglo da se dokaže. Istina je: mnogi sa strane žele da ocrne Iran. Ispada kao da žele da nam nametnu da mi to hoćemo. Guraju nas na taj put. Zaista, mi to ne radimo, jer smatramo da to apsolutno nije dobro za naš region.

Inače, mi želimo da postoji Sporazum o neširenju nuklearnog naoružanja, želimo da postoji Međunarodna agencija za nuklearnu energiju. Oni su postavili kamere na svim našim postrojenjima, čak i na jednoj lokaciji gde su se bunili što nisu postavili kamere, prihvatili smo i tamo. Samo, znate do kakvog smo zaključka došli: da je sve to izgovor – oni nešto drugo imaju na umu. Izgleda da ne žele da Islamska Republika Iran uopšte postoji. Ali, to je poredak koji je narod birao. Možda je glavni razlog što mi izazivamo SAD u mnogim njihovim međunarodnim, regionalnim politikama. Pošto ne želimo da budemo u američkoj orbiti, moramo da platimo cenu. Da sutra uspostavimo dobre odnose sa SAD, više se ne bi postavljalo pitanje ljudskih prava, niti bilo kakvih rezolucija, sve bi to palo u vodu. Sve je to apsolutno politizovano.

Da li je Iran zainteresovan da razvija mirnodopsku nuklearnu saradnju sa zemljama u regionu Persijskog zaliva, na Bliskom i Srednjem istoku, kao i u svetu?

Miroljubivo korišćenje nuklearne energije je pravo svih zemalja, benefit za sve, u kojem svi treba da uživaju. Upravo zato smo izrazili svoju apsolutnu spremnost da sarađujemo sa svakom zemljom koja je zainteresovana. Jer, iz mirnodopskog korišćenja nuklearne energije ima raznoraznih koristi u mnogim oblastima, počev recimo od medicine.

Inače, pre islamske revolucije, Amerikanci su nama izgradili prvi istraživački nuklearni reaktor u Teheranu i koristili su uranijum sa 20 odsto obogaćenosti. Naš nuklearni reaktor u Bušeru koji radi, Nemci su počeli da grade 1975. godine. Sad kad mi gradimo – kažu da nemamo ekonomsko opravdanje. Kažu nam – imate vi naftu, gas... Ali tada smo imali više gasa i nafte. I, pitamo se: Ako nema ekonomskog obrazloženja, zašto ste za vreme šaha gradili?

Mi ne tvrdimo da smo savršena zemlja. Ali odnos prema nama je apsolutno nepravedan i selektivan i nema racionalno obrazloženje. Iran jača i nije u koordinaciji s njima. Da smo bili u koordinaciji s njima, bili bi sada spremni da nam isporučuju i F-35. Za vreme šaha, Iranu su isporučivali najsavremenije naoružanje, koje niko drugi nije imao. Amerika je Iran za vreme šaha tretirala kao regionalnog žandarma, zato što je delovao u skladu s američkim interesima.

Kako procenjujete aktuelne bilateralne odnose Irana i Srbije?

Zadovoljni smo tokom naših odnosa. Ne samo što sam ja zadovoljan, već su i svi zvaničnici ove zemlje zadovoljni. Postoji jako dobra atmosfera u našim odnosima, naročito u javnom mnjenju Srbije, i to je za nas najveći kapital. Postoji i jako dobra politička volja, čak i pristup dve zemlje polako ide ka strateškoj saradnji i partnerstvu. Nezavisnost Irana i Srbije u spoljnoj politici doprinela je razvoju i unapređenju odnosa dve zemlje u različitim oblastima. Zato apsolutno nemamo nijedan razlog da ne sarađujemo u svim dimenzijama i oblastima: kulturnim, trgovačkim, sportskim i drugim. Mi smo spremni da sarađujemo i u nuklearnoj oblasti, to je pravo Republike Srbije, ako je Srbija zainteresovana. Naime, pravo razvoja je utemeljeno u Povelji UN i nigde ne stoji da neko sme da se razvija, a drugi ne. U međuvremenu, visoki zvaničnici Srbije – ministar inostranih poslova Nikola Selaković i predsednik Narodne skupštine Ivica Dačić – nedavno su posetili Iran. Uz to, Srbija je nedavno poklonila Iranu 50.000 doza vakcine protiv korone, i to je bilo veoma dragoceno. Vaša zemlja, i sama kupac, prihvatila je da nam donira vakcine.

Inače, dve glavne okosnice saradnje naše dve zemlje su sektor energetike i sektor poljoprivrede. U tim oblastima možemo da se dopunjujemo, tu postoji veliki potencijal. Nadamo se da ćemo u skoroj budućnosti biti svedoci veoma dobrih rešenja za unapređenje naših bilateralnih odnosa i nastojaćemo da uradimo dosta. Vrhunac svih tih inicijativa bio bi da budemo svedoci posete predsednika Aleksandra Vučića Iranu.