Jahač na riđem konju

Ovo je „zadivljujuće, ali i zastrašujuće vreme” (Gidens), gde svako protiv svakog „ratuje” a da se i ne zna pravi neprijatelj.

Kovid 19 poneo je oznaku „globalnog neprijatelja” čovečanstva – razapet na stub srama – postao je babaroga koja kosi i uteruje strah u kosti: ostavlja pustoš za sobom, što kroz grobove umrlih, još više kroz emocionalno-duševno „ubijanje” – osiromašenje stanovništva (porodica), na ovim prostorima, kojima su tutnjali i tutnje mnogi „ratovi”, vojske, glasnogovornički patriotizam kojekakvih ideologa, siromaštvo… I pored toga, iako nam je kuća na raskrsnici puteva, dostojanstveno smo odolevali svim „epidemijama moćnih i strašnih” carevina i civilizacija.

Živeli smo i živimo na prostoru gde su nam grobovi predaka brojniji od potomaka, a čitulje umrlih večiti „spomenari”: imena i prezimena onih koji su svoje kosti ostavili pred najezdom raznih pandemija (od španske groznice, variole vere, pandemije kovida 19), braneći sebe i svoja ognjišta zarad naših potomaka.

Sve smo to izdržali…

I taman smo se poradovali: „novom, digitalnom, veb društvu”, novoj etapi civilizacije, gde umesto traktorom „ferguson” naši paori oru njive „džon dirom” s navigacijom, sejući pšenicu za nova pokolenja s ekološkim zrnom (i bez glutena), kad iznenada, nenajavljen – „jahač na riđem konju”, umesto s kopljem u ruci, ono s maskom na licu, oglasi dolazak „zveri”… Ta „zver” je i dalje svuda oko nas. Gde god da se sakriješ, ne možeš joj uteći… Ona kosi svojom „nevidljivim otrovom”, ne obazirući se što joj prkosimo, s maskom na licu, plašeći je „čistim rukama i Hristovom dušom”. Kosi li kosi…

Noću na jastuku, u snu – često i u plaču – ispovedamo ranjenoj duši, razgovaramo sami sa sobom, pitajući se šta će sutra biti s nama, našom decom, rodbinom, prijateljima i društvom u celini. Ko li je na redu?

Šta nam je donela i šta nam donosi tzv. nova normalnost?

Kovid 19 smo prepoznali i optužili kao neprijatelja broj jedan. Međutim, usuđujem se reći da mi (društvo – prolaznici kroz carstvo privremenosti) ne gledamo stvarnost kroz pravu optičku spravu – „izviđački vod” (prethodnica globalnog biološkog rata – koreografi prenaseljene Zemljine kugle) – na čelo orkestra tog novog komponovanja sveta izbacili su kovid 19.

Tragedija je što je čovečanstvo na početku treće decenije 21. veka suočeno s apokaliptičnim događajima koji nam je donela ova pošast, tako da je u sadašnjem trenutku čovečanstvo u stanju potpunog slepila da ne može da vidi budućnost – sliku te tzv. nove normalnosti. Međutim, to nas ne sme obeshrabriti i odvesti u drugom pravcu da sve svoje neuspehe pripisujemo okolnostima (sudbini).

Da bismo menjali čovečanstvo, moramo da popravljamo sebe, s čvrstinom, da istrajemo na ostvarenju namere: čovek iznad svega. Pri tome moramo biti svesni činjenice da je svaka namera (odluka), „sila”, i ako ta „sila” ne proizvodi trenutni efekat u tački u kojoj se primenjuje, očekivati je, da će taj efekat pokazati, u nekoj drugoj tački kretanja „klatna”.

Možda je pandemija kovida 19 ključ za samospoznaju (otkrivanje) sudbine čovečanstva u „novoj normalnosti”– trenutak kada je čovečanstvo uvelo sebe na novu stazu inicijacije, zato što dosadašnje staze inicijacije više nemaju onakvu primenljivost (moć) u sadašnjem stanju ljudske svesti, u kome je čovek potpuno odsečen od nagoveštaja duhovne realnosti. Realnosti čiji dragulj predstavlja: sloboda kao preduslov za ljubav i zbližavanje ljudi.

Materijalna dobra (kapital) – ono čemu se divimo podižući ga na nivo „genija” – neće imati više takvu magijsku moć na novoj stazi čovečanstva koju je trasirala pandemija kovida 19. Istina, ona će i dalje biti važan, ali ne i presudna resurs za napredovanje čoveka na novoj stazi čovečanstva, s tim što ćemo biti bogatiji za jedno iskustvo: da ima mnogo stvari na nebu i zemlji o kojima naša mudrost i ne sanja...

Kad konačno nestane korone i ljudi iz duže samoizolacije (svojih stanova) izađu na „slobodu” i ugledaju svetlost, biće bogatiji za jedno novo iskustvo – prioritet ciljeva koje će im kreirati novi stil života. Postaćemo svesniji: prosvetljeni i osvešćeni. Istovremeno, možda je ovo i prilika da sebi postavimo nekoliko pitanja: Ko smo? Šta je smisao života? Šta su nam prioriteti?

S pozivom na Davida Grosmana (izraelskog pisca) zaključićemo: „Verovatno će svest o kratkoći i krhkosti života podstaći muškarce i žene da uspostave novi redosled prioriteta. Da mnogo više insistiraju na razlikovanju žita od kukolja. Da mnogo bolje razumeju da je vreme – a ne novac – njihov najdragoceniji resurs.”

Usuđujem se reći da ćemo kroz spoznaju sadašnjosti ponovo probuditi prošlost i istovremeno će nam se pokazati jasniji putevi u budućnost. Duž nove staze inicijacije čovečanstvo će napravi iskorak koji prevazilazi (nadilazi) sadašnjost, obogaćujući njihova saznanja višim poimanjem značenja redosleda prioriteta – događaja i odnosa u životu svakog pojedinca i suživotu s drugima.

To mi sve daje povoda da zaključim – da je „čovek” glavni krivac, tj. „neprijatelj” čovečanstva – koji je ispred sebe izbacio kovid 19, darujući nam maske, pranje ruku i socijalnu distancu, da se borimo protiv kovida 19, s jedne strane, i da manjak ponestalog kiseonika, „zelene niti”, kompenziramo bolničkim zbrinjavanjem, reanimiranjem bocama kiseonika, neumornim radom zdravstvenih radnika:

„Život damo, pacijenta ne damo!”

„Čovek, kako to gordo zvuči.” (M. G.)

Čovek je humanista – ali, i (de)humanista.

Čovek je čoveku vuk!

Ako je ova konstatacija, bar imalo tačna zašto se čovek, taj „viši svet” ne okrene samom sebi, čovečanstvu, i svoja znanja usmeri ka dobrobiti humanog razvoja čovečanstva umesto pandemijskog preoblikovanja sveta kovidom 19 i svojom „vakcinom moći” ne suzbije virus na poligonu gde je: „zrno klicu zametnulo”.

Ne sporeći pri tome napore koje čini SZO da vakcinom protiv kovida 19 umanji „borbeno” dejstvo „vakcine moći”, nad njegovim veličanstvom – čovekom. Borba između vakcine protiv kovida 19 i „vakcine moći” se nastavlja. Do kada će trajati i ko će pobediti – odlučiće čovek. Do tada „Čekajući Godoa”.

Profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Nišu