Ja ne odoh

Predavao sam i ja za iseljenje. Bio je to, u tom ratnom i poratnom periodu, jedan vrlo omiljen hobi. Kao neka igra na sreću koju su igrali i pojedinci, ali i čitave porodice.

„Da li će me pozvati,“ pitali su se mnogi tih godina. Ali meni se nešto nije išlo. Kanada mi je bila isuviše hladna, a Australija isuviše vruća. U SAD-u nešto mnogo Srbe nisu ni mirisali. Propaganda, šta li? A ni u jednom od tih odredišta nisu znali srpski niti su imali namjeru da ga nauče.

Oni koji su u ambasadama odlučivali o useljenju izgleda da su prozreli tu  moju neodlučnost. Kako, ne znam. Vjerovatno su to pročitali između redova njihovih naoko bezazlenih i bezveznih formulara. Nisam im ja prvi potencijalni useljenik koga obrađuju.

Da bi se neko trajno iselio tako daleko, trebalo je da ima jaku želju. Ludačku! A ja sam baš oskudijevao u toj vrsti ludosti. Bilo je mnogo ljudi kojima je bilo baš „dogorjelo do nokata“ i koji su imali brojne porodice koje je valjalo prehraniti. Ali, ne govorim o njima, nego o onima koji su, ipak, imali  i neki drugi izbor.

Jedan moj Sarajlija, izbjeglica u Beograd, pokušao je da se iseli u Ameriku na sve poznate legalne i polulegalne načine. Pošto mu to nije uspevalo,  preselio se u Bar, iznajmio stan blizu luke, kupio dvogled i počeo da osmatra.

Dugo je osmatrao i kad je u barsku luku konačno uplovio američki trgovački brod k’o mačak se noću uvukao u njega i kao miš se sakrio u dubinu mašinskog postrojenja.

Na putu do Amerike ga je po glavi macala neka masne krpetina koja se uporno okretala u najskrovitijem dijelu mašinskog postrojenja gdje se morao sakriti kad je bilo najopasnije da ga otkriju.

Napatio se k’o niko njegov zato što brod nije išao direktno u Ameriku nego se švrćkao po raznim morima  i lukama dok najzad nije uplovio u američke vode.

Tako ofucan umiješao se među američke klošare i tek kad je dobro sažvakao bogati američki klošarski žargon odvažio se da se i zvanično predstavi Americi zemlji obećanoj.

E, to ja zovem upornošću. To je ta neophodna ludost.

Mnogi odavde, iz Srbije, koji „traže hljeba nad pogačom“ bi da idu u Ameriku, ali ne bi nipošto u potpalublju. Oni bi da to bude maksimalno legalno, komforno i sigurno. Zabavno, čak! Recimo, kao turističko putovanje. Da ih lično predsjednik Bajden čeka na aerodromu i da stanuju kod njega dok se ne snađu.

A u Americi četrdeset odsto nacionalnog bogatstva posjeduje i uživa jedan odsto stanovništva. Ostali sanjaju „američki san” i probude se tek negdje pred kraj života i tada shvate da ima i drugih snova osim  „američkog“, ali ostali nisu tako dobro izreklamirani.

Zašto onda naši ljudi hrle preko bare? Zato što je kod nas još gora potencijalna situacija što se tiče odnosa  bogataša i sirotinje raje. I tamo i ovdje narod dobiva samo mrvice, ali američke demokratske mrve su mnogo veće od naših kukavnih tranzicijskih mrvica.

Bilo je trenutaka kad sam i ja pomišljao da zbog tih primamljivih  „demokratskih mrva“ spakujem kofere i zapucam preko bare, ali nisam imao dovoljno novca da kupim pristojne kofere. A da idem na bogati Zapad sa onim kariranim , kineskim  „krmačama“ prosto me bilo stid.

Te velike plastične torbetine postale su lična karta sirotinje i nevoljnika cijelog svijeta. Nešto što je, do njihove pojave, bio zavežljaj na štapu. Sa tim i takvim „statusnim simbolom” nije mi se švrćkalo okolo po bijelom svijetu.

Čedomir Vrlješ