Moskovljanka u mozaiku beogradske svakodnevice

– Kada vreva pritisne grad, ja šetam Terazijama. Hranim golubove, posmatram prolaznike i pogledom grlim nebo. Tako osluškujem svakodnevicu Beograda – priča Ruskinja Svetlana Ivaškina.

Našu istoriju i kulturu ova Moskovljanka dobro poznaje jer se to podrazumeva u njenom širokom obrazovanju, a dušu, karakter, običaje i, kako kaže, zanimljiv život Beograđana htela je sama da oseti.

U našoj prestonici voli zimu koja nije oštra kao u Rusiji, a Srbi, prema njenom zapažanju, zimskim praznicima daju naročit smisao veseljem i zdravicama.

– Zbog virusa korona nema zagrljaja, ali vedrine u očima ima, to je dokaz da sam u svako doba dobrodošla – uverava Svetlana i dodaje da jesen ovde ne propušta.

Tada je opčinjena prirodom, koja obuče Kalemegdan, Tašmajdan, Košutnjak, Adu Ciganliju, male parkove i stare kvartove, u kojima krošnje kao šubare pokrivaju krovove.

– Živopisno je i na Gardošu, gde iza kapija dopire žagor, a čula nadražuje miris kafe i zimnice koja se sprema. Beograd sam i upoznala dok sam bila gošća u Zemunu. Došla sam na dan-dva i ostala četiri meseca – evocira uspomene Svetlana.

Seća se da je svoj svet spakovan u kofer tada smestila u sobu kod jedne bake, koja ju je prihvatila kao unuku.

– Učila me je kako se prave rezanci i čorbe, a ja sam krstarila Zemunskom pijacom cenkajući se s prodavcima jer se tako „lomi” jezik. Shvatila sam i da ovde gost ne sme da drži dijetu pa sam probala sve – od sarme do sitnih kolača – pokazujući da zna za šalu, priča Svetlana dok se divi Dunavu, labudovima i čamcima.

Svakog jutra foto-aparatom „lovila” je kadrove na keju, satima je čitala i beležila utiske na klupi koju je često delila s penzionerima. Njenu strpljivost u „hvatanju” trenutka zapazio je stariji foto-reporter, Zemunac, i predložio joj da pogleda izložbu u „Staroj kapetaniji”. Tu je izabrala i poklon za prijatelje u domovini, sa motivima varoši, ali je uočen i njen album sa ovekovečenim zapisima iz prirode.

– Poziv da se pridružim na sledećem žiriranom salonu jače me je vezao za Zemun – priseća se umetnica.

A razlog zbog koga redovno dolazi u Beograd jeste radionica mozaika akademskog slikara Petra Vujoševića. On je i autor Međunarodne izložbe „Mozaik malog formata” na kojoj je u Maloj galeriji ULUPUDS-a nedavno Svetlana dobila prvu nagradu za rad „Jesenja zemlja”.

Ivaškina, inače lingvista i profesor engleskog jezika, probudila je svoju lirsku prirodu otkrivajući ćud kamena. Kaže da je kamenčiće razabirala u detinjstvu, a kasnije se zainteresovala za mozaik. Sa ovom likovnom tehnikom upoznala se u rodnom gradu, usavršavanje je nastavila kod profesora Vujoševića. Izlagala je u Italiji i Bugarskoj, a njenom uspehu doprinele su lekcije iz beogradske škole „Kamen i lom”. Savete prihvata od umetnica Ane Jevgenijević i Suzane Stanišić. U toj „porodici” mozaičara koristi priliku da detaljnije obiđe gradske četvrti. Impresioniraju je Dorćol, Vračar, Zvezdara, Dušanovac... Kalenić pijaca njena je najdraža prodavnica u kojoj na trotoaru kupuje antikvarne knjige. Pod ruku su joj došla dela Ive Andrića i Dostojevskog.

– Značilo mi je da „Zapise iz podzemlja” čitam na srpskom jeziku – dodaje Moskovljanka. Ona smatra da je „domaća” gošća i ponosno izgovara „U Beogradu sam kao svoj na svome”. Još kada se tome doda kumstvo, koje je pre mnogo godina bilo povod njenog dolaska u Srbiju, onda nema sumnje da su spone osnažene. Zna da njenim sunarodnicima u Beogradu znače Ruski dom i Ruska crkva i primetila je da Srbi poštuju ruske svetitelje, među kojima i Svetu Matronu Moskovsku.

I dok u ateljeu ređa kamenčiće, Svetlana Ivaškina poručuje da je i ova priča o njenim stazama u beogradskoj svakodnevici nalik mozaiku.