Gorbačov je bio slabić, a Jeljcin Juda

Imao je 38 godina, radio je u administraciji Mihaila Gorbačova i bio je neposredni učesnik raspada Sovjetskog Saveza, događaja koji je zauvek promenio svet. Ponekad se osećao kao marioneta, nekad kao meta, a ponekad kao saučesnik samouništenja crvene imperije. Zove se Valentin Ivanovič Karasjov. Nekadašnji savetnik bivšeg predsednika Sovjetskog Saveza Mihaila Gorbačova o mnogim stvarima danas govori otvoreno, ne skriva razočaranje i kajanje, ali mi priznaje da će mnoge misterije raspada SSSR-a otići zauvek zajedno s njim, tamo gde ga više nikada niko neće ništa pitati. Ni o Gorbačovu, ni o Sovjetskom Savezu, ni o Rusiji, ni o Jeljcinu.

Sreo sam se s njim nekoliko puta u Moskvi, a potom smo razgovarali i video-pozivima. Ono što je želeo da kaže rekao bi mi bez uvijanja, otkrivši manje poznate činjenice o raspadu SSSR-a, o odnosima u tadašnjem političkom vrhu, o ličnosti predsednika Gorbačova, kao čoveka i kao političara. Pitao sam ga gde su napravljeni prvi pogrešni koraci. Karasjov je za trenutak zaćutao. Potom je odgovorio da pravih koraka, praktično, nije ni bilo. „Sprovesti demokratizaciju političke moći i ekonomije istovremeno nije bila samo greška već je bio i zločin”, rekao mi je.

Promovisanje anarhizma i permisivnosti bila je „monstruozna glupost, neznanje i neodgovornost vlasti”, rekao je, dodavši još žustrije: „Do propasti zemlje dovele su protivrečnosti između zastarelih oblika organizacije i nadgradnje i proizvodnih odnosa, a inteligencija, liberalna elita nauke i partokrate koje su nastojale da prežive po svaku cenu bile su na strani negativnih posledica ove kontradikcije.”

Početak raspada Sovjetskog Saveza uglavnom se vezuje za dolazak na vlast njegovog posljednjeg vođe, Mihaila Gorbačova. Međutim, ne smemo zanemariti širu sliku u odbrojavanju posljednjih dana SSSR-a. Valentin Ivanovič Karasjov zna to bolje od bilo koga. Bio je zadužen za komunikacije sa državnim organima i javnim organizacijama. Bavio se analizom aktuelnih problema izgradnje države i transformacije društvenih pokreta. O Gorbačovu kaže da je bio „meso i krv partijske nomenklature Sovjetskog Saveza”. No, njegova ambicija i vizija za budućnost SSSR-a doživele su neuspeh, promene koje je smatrao neophodnim za poboljšanje životnog standarda ocenjene su kao previše radikalne i pokrenule niz revolucija u istočnoj Evropi tokom 1989, kojima je srušen komunizam.

Zbog okončanja „hladnog rata” nagrađen je Nobelovom nagradom za mir, ali su njegovi potezi doveli i do kraha vrhovne političke vlasti Komunističke partije Sovjetskog Saveza (KPSS), te do raspada zemlje. Ipak, ne treba zanemariti ni druge faktore, i domaće i međunarodne, koji su uticali na katastrofalne posledice transformacionih procesa u SSSR-u.

Zanimalo me je njegovo gledište o tome zašto je Gorbačov dozvolio pad čitavog istočnog sistema i socijalističke vlasti s komunističkom ideologijom, dozvolio pad Varšavskog pakta i ujedinjenje Nemačke.

„Ti događaji u političkom procesu tinjaju još od 1968. godine (Čehoslovačka), krajem sedamdesetih – Poljska, pa Rumunija, zatim i Jugoslavija. Istovremeno, SSSR je prestao da bude uzor. Ekonomski su Jugoslavija, Mađarska i Čehoslovačka bile mnogo jače, s višim životnim standardom stanovništva. Mala populacija i istorijske tradicije ubrzale su demokratizaciju političkog mišljenja u ovim državama. Nerazumevanje ovoga i nespremnost da se menja sama sovjetska elita doveli su do razvoja objektivnih uslova za krah zemlje, a neodgovorno zeleno svetlo anarhosindikalizmu perestrojke u SSSR-u spustilo je oroz”, rekao je Karasjov. Dešavanja u Jugoslaviji bila su ozbiljno upozorenje Sovjetskom Savezu, ali su to bila uzaludna upozorenja, istakao je.

Uprkos funkciji, Valentin Ivanovič kaže da nije imao velikog uticaja na krojenje državnih odluka. Sama činjenica da je tada imao tek 38 godina učinila ga je, kako je rekao, dobrom metom za igru vrha vlasti: „Vlast je pokušala da ’kupi’ političke aktiviste i opoziciju. Radio sam po instrukcijama i u ime predsednika SSSR-a iako sam video i znao ono što drugi nisu.”

Taj period opisuje kao „mutnu vodu neznanja i neodgovornosti”, čiji su talasi izgradili temelje marginalnih scenarija „šarene revolucije”. Razlozi za nezadovoljstvo i ciljevi nezadovoljnika, kaže, bili su suštinski različiti među narodom, vlastima i trećom silom – „trgovcima, špekulantima i radnicima u senci”. Dok je narod želeo pristojan životni standard za pristojan posao, vlasti su se trudile da opstanu, po svaku cenu. „Treća sila je aktivno krala i gradila društvenu mrežu za efikasniju upotrebu u delima krađe opozicionih lidera”, objasnio je. Privatnu ekonomiju počeli su da formiraju kriminalci i „cinični gadovi iz vlasti”. Usmerenje vladajućih elita i opozicije isključivo na lično bogaćenje, negovanje nacionalizma i separatizma, sada je uveren u to Karasjov, bilo je osuđeno na propast od samog početka.

Pored Gorbačova, centralna figura u periodu raspada SSSR-a bio je Boris Jeljcin, koji je spočetka podržavao program reformi Gorbačova, a kasnije ih oštro kritikovao. Koja je bila Jeljcinova uloga i odakle mu tolika snaga, da li je imao podršku vojske ili stranih sila – saznajem iz ugla Valentina Ivanoviča. Izbor Jeljcina je, kazao je, bila apsolutna slučajnost. Jeljcin je bio marioneta za istorijske poslove.

Masovnu podršku koju je Jeljcin uživao ovako mi je pojasnio: „Pretvarajući se da izražava interese radničke klase, obećavajući da će učiniti sve da unapredi socijalizam, da radnom narodu učini život lakšim i perspektivnijim, da postavi nove globalne ciljeve komunističkog razvoja, podsticaje za društveni rad – rapidno je umnožavao pristalice.” No, narodna budućnost je, naglasio je Karasjov, od početka bila izbrisana iz ciljeva partokrate Jeljcina. „M. S. Gorbačov, koji je više puta branio ’Judu’ od političkih i moralnih represalija, platio je glavom. Na temeljima izdaje Jeljcin je odneo pobedu. Prevario je narod i elitu i pokrenuo ubrzani proces uništenja velike sile”, istakao je Karasjov.

Dobro se seća slike puča protiv Gorbačovljevih reformi, nazvavši ga teškim zločinom protiv države koji su pokrenuli Boris Jeljcin i rukovodstvo RSFSR. „Civilne mase stanovništva demagogijom su uvučene u sukob – socioekonomski protest se pretvorio u akt političkog nasilja, sa ciljem uništenja SSSR-a i uništenja sovjetske vlasti”. Da, faktički nije to bio GKČP, nego Jeljcin, koji je, koristeći naoružane snage i masovno protestno nasilje, ostvario u avgustu 1991. pobunu koja je bila početak ubistva sovjetskog režima i SSSR-a.

No, da bismo sasvim prišli epicentru dešavanja, važno je otkriti unutrašnje osobine političara koji su, svesno ili nesvesno, vukli prelomne poteze. Tako Karasjov otkriva da odluke i postupci Gorbačova ukazuju na njegovu unutrašnju slabost, koja se pokazala njegovim najvećim neprijateljem u uspešnom upravljanju državom. „Mihail Sergejevič Gorbačov plašio se za svoj ugled, koji je u to vreme već bio odsutan, i ovaj kukavičluk nas je koštao sve naše sovjetske socijalističke domovine”, pričao mi Karasjov, dok je analizirao Gobračovljevu „nesnađenost”, koja je dovela do nepoverenja i otuđenja partijske elite.

Sovjetsko tlo sve se više podgrevalo za rascep na 15 delova. Konfrontacija između nacionalnih republika i rukovodstva Saveza bila je sve veća. Zaslepljena demagoški lažnim aktivnostima opozicionih snaga, masa je podržavala proteste čija je glavna oštrica bila usmerena protiv SSSR-a, sovjetske vlasti i socijalizma. „Zbog težnje protestnih pokreta da personalizuju svoje neprijatelje, SSSR je postao centar mržnje, a ’žrtveni jarac’ – lično M. S. Gorbačov”, nastavio je u dahu Karasjov. Narod je sam sebi stavio ropski jaram na vrat. „Naivna deca socijalizma postala su žrtve, ne mogavši da se odupru ološu, koji je, kao bubašvabe u poplavi, ispuzao iz svih pukotina podsvesti privatnika, željan osvete.”

Pritisak na predsednika SSSR-a bio je sve veći: partokratija je želela ne samo da sačuva već i da ojača položaj; narod je očekivao promene nabolje, „nacionalne gazde” su već osetile ukus vrhovne vlasti. Gorbačov se pokazao kao slab vođa, koji se plašio i krvi i lične odgovornosti – istakao je Ivanovič. „U odlučujućem trenutku jednostavno je odlučio da se skloni. To je dovelo do beskrvnih, ali tragičnih i katastrofalnih događaja za zemlju i narod”.

Ali nije Gorbačov mogao sam da spreči lavinu koja je uništila zemlju. „Ćutim o tome da oni koji su se zakleli narodu ne samo na Ustav već i na partijske, sindikalne i komsomolske knjižice treba da budu podvrgnuti moralnoj presudi. Zašto rukovodstvo republičkih komunističkih partija i svesavezno rukovodstvo sindikata nisu podigli mase na odbranu sopstvene vlasti? Odgovori na ova pitanja otkrivaju subjektivne razloge raspada zemlje”, posvedočio mi je Karasjov.

Pad SSSR-a odrazio se na ceo svet. Iako je zapadnim zemljama godilo slabljenje SSSR-a, njegov raspad postao je globalna katastrofa. „Sa višeg nivoa formacijskog razvoja – socijalističkog, pali smo na niži, kapitalistički”, uveravao me Karasjov. „Zemlja je bila ekonomski nesposobna da izgradi platformu modernog postindustrijalizma, urušavajući se u zaostalost privatnog kapitalizma. Činjenica je da smo odmah postali autsajderi svetskih ekonomskih odnosa. Raspad sovjetskog sistema može se smatrati pokretanjem odbrojavanja života kapitalizma i civilizacijske stagnacije celog sveta.”

„Ne vredi kukati za prosutim mlekom”, rekao mi je srdačnim tonom dok smo se opraštali. Ko je zaista ovaj tajanstveni i istovremeno otvoreni čovek? Zvuči paradoksalno, ali takav utisak o njemu nije me napustio. Dok smo se rukovali, pitao sam se koliko toga mi je prećutao.

Nada za bolju budućnost, poručio mi je, leži isključivo u radu. „Osnova svega je rad, materijalni, fizički, intelektualni”, rekao mi je pre nego što smo prekinuli video-poziv. „Da nam živi, živi rad!”, bila je komunistička parola, koje se Valentin Ivanovič Karasjov očigledno ne odriče.

V. I. Karasjov je doktor filozofije, dopisni član Akademije pedagoških i društvenih nauka. Profesor je na Katedri za filozofiju i sociologiju Socijalno-humanitarnog fakulteta obrazovne ustanove visokoškolskih sindikata „Akademija rada i društvenih odnosa” u Moskvi