Nema čoveka koji se ne plaši smrti

Četiri knjige povod su za razgovor sa akademikom, piscem i pesnikom Ljubomirom Simovićem: novo izdanje izbora njegove poezije „Sreda u subotu”, koje je za čačanski „Gradac” priredio i izabrao Branko Kukić. Zatim, „Odbrana Beograda, novembar 2016 ‒ januar 2020” ‒ zbirka Simovićevih beleški, zapisa, beseda, analiza, intervjua, eseja, u izdanju „Vukotić medije” iz Beograda, kao i zbirka „Traganje za Konderom”, u izdanju Narodne biblioteke Užica. Nedavno je u izdanju „Vukotić medije” štampano i novo izdanje Simovićevog kapitalnog dela „Užice sa vranama”. Svaki stih ili tekst akademika Simovića poziva nas da budemo čestitiji, izvrsniji i hrabriji ljudi, što može da bude ne samo novogodišnje već i životno zaveštanje...

Naslov vaše zbirke izabranih pesama „Sreda u subotu” govori o nečemu neprirodnom, o zlim vremenima. Šta preostaje čoveku koji živi u iščašenom društvu i prirodi, i koji se zbog toga buni?

Taj izbor iz mog pesništva napravio je Branko Kukić, a naslov je našao u jednoj mojoj pesmi iz knjige „Vidik na dve vode”, u stihovima: „Nijedno vreme,/a pogotovu vreme/kad osvane/ sreda u subotu,/ a pogotovu vreme/ kad ostane više Sekuline krvi/po Milunovim rukama/ no u Sekuli, /nije vreme da se peva”... i tako dalje. Šta preostaje čoveku u takvim vremenima? Ostaje mu da pokuša da uspostavi poremećeni red, da pomiri Miluna i Sekulu, ne bi li se sve u svetu vratilo na svoje mesto: sreda u sredu, a subota u subotu.

Srpsko selo, ljudi koji vekovima žive od svog teškog rada, koji imaju hrišćansku, ali i onu staru, pagansku veru, živi u vašoj poeziji. Ima li mu pak opstanka i u stvarnosti, u liberalnom kapitalizmu i tehnološkoj revoluciji?

Dok se nisam nastanio na Jelovoj gori, gde sam 1974. godine sagradio kuću za odmor, ja sam selo poznavao samo po onom što sam video na užičkoj pijaci. Tek kad sam došao na Jelovu goru, video sam koliko je selo zapostavljeno, koliko je prepušteno samo sebi. Na moju sreću, na Jelovoj gori još su bili živi stariji ljudi, koji se sećaju rata, i koji su mi o ratu pričali ono što se nigde nije moglo pročitati. Među njima se čuvao naš najizvorniji i najživopisniji jezik. Danas je Jelova gora, kao i mnoga naša sela, potpuno opustela. Ali se među onima koji su na njoj ostali, taj jezik i danas čuva. Ovih dana je tamo poginuo jedan mlad čovek, sa traktorom je sleteo sa seoskog puta i udario u drvo. Telefonom o tome razgovaram s jednom tamošnjom komšinicom. Ona mi kaže kako su na mestu na kome je Joco poginuo zapalili sveću, i nastavlja: „Pada kiša, a sveća se ne gasi. Naiđe magla, a sveća se ne gasi. Udari vetar, a sveća se ne gasi”.

Beograd je čest toponim vaše poezije, drama, eseja i intervjua. Kako čitate „nebeske znake” iznad ovog grada, njegov bunt, njegove košave?

Beograd mi je zamenio, i bogato nagradio, sve ono što sam u detinjstvu i mladosti imao u Užicu. Živeo sam u Studenstkom gradu, na Vračaru, na Dušanovcu, pa opet na Vračaru, pa na Banovom brdu, a onda sam se nastanio na Dorćolu. Kad sam se doselio na Dorćol, imao sam utisak da sam došao u staro Užice. A pamtim i da je prva drama koju sam, kao osnovac pročitao, bila ona koju je napisao glumac Čiča Ilija Stanojević: „Dorćolska posla”. O Beogradu sam pisao u poemi „Subota”, u drami „Čudo u Šarganu”, i u pesničkoj trilogiji „Planeta Dunav”. Beograd je scena na kojoj se događa i ono što pišem u svojoj novoj knjizi intervjua, eseja, članaka i komentara, a kojoj sam dao naslov „Odbrana Beograda”. Odbrana Beograda od čega? Videli ste šta se dogodilo u Savamali, videli ste u šta su pretvoreni Slavija, Cvetni trg, Trg republike. Šta je sve žrtvovano Beogradu na vodi, od Glavne železničke stanice, pa do... Šta se može očekivati od ljudi koji grad od dva miliona stanovnika ostave bez Glavne železničke stanice? I koji zbog onoga što grade na Makišu prete da ga ostave i bez vode? Koji su na Dorćolu podigli one mamutske zgradurine iza čijih zazidana iščezava Beogradska tvrđava? Kao što su nas „usrećili” onim kičerskim spomenikom Stefanu Nemanji, oni koji obećavaju ono što su, po njihovom znanju i ukusu, najviše vrednosti: jarbole i vodoskoke. A pomoćnik gradonačelnika nas je ovih dana obavestio da ne odustaju od postavljanja gondole na Kalemegdanu! Oni temeljno, po principu etničkog čišćenja, menjaju imena beogradskih ulica. Beograd je otvoren, svetski grad, a oni ga zatvaraju, zaziđuju, i pretvaraju ga u grad po svojoj meri. U palanku.

Navršeno je 60 godina otkako je Andrić dobio Nobelovu nagradu. Pisali ste o njegovom shvatanju ropskog mentaliteta, o potrebi za ćutanjem...

Moja tema nije bilo Andrićevo ćutanje nego njegovo pisanje. Tokom nekoliko godina, ja sam na Dan Srpske akademije nauka i umetnosti pripremao rubriku pod naslovom „Zaveštanja”, u kojoj sam donosio tekstove akademika, pisane pre mnogo decenija i godina, ali koji ni do danas nisu izgubili ništa od aktuelnosti. Tako sam napravio i jedno „Zaveštanje” u kome sam doneo neke tekstove iz Andrićeve knjige „Znakovi pored puta”, u kojoj on govori o čoveku koji je čvrsto zaseo na vlast, koji se toliko osilio i raskomotio da se u njemu razvija „nesrazmerna predstava o svojoj važnosti i veličini”. Ako bih vam sad pročitao neke delove iz te knjige, mislili biste da ih je Andrić napisao jutros, posle onog što je gledao na sinoćnoj televiziji.

U vašoj pesmi „Ispovest o zmiji” poetski subjekt ubija zmiju, a istovremeno vidi svoj lik u njenim prestravljenim očima. Kako se čovek ogleda u strahu, da li strah nekada može da bude i koristan?

Svako iskustvo, pa i strah, može čoveku da bude od koristi. Zavisi od toga čega se čovek plaši i kako se brani od onoga čega se plaši. Njegoš kaže: „Strah životu kalja obraz često.” Često, ali ne i uvek. Nekad ga zaustavlja da, u strahu od kazne, ili u strahu od sramote, ne učini neko zlo. Pa, sačuvavši se od kazne, sačuva i obraz. Najopasniji su, ne samo po društvo nego i po sebe, oni koji se ničega ne plaše. Oni koji, okruženi odobravanjem i pohvalama svojih evet-efendija, daju sebi pravo da sude i odlučuju o svemu, bez obzira na to da li to pravo imaju ili nemaju.

Kao autor dela „Čitanje slika”, u kojoj pišete o našim slikarima, kako biste osmislili sliku koja bi se zvala „Srbija danas”?

Nema čoveka koji se ne plaši smrti, ali mene u poslednje vreme sve više progoni nešto čega se plašim više od smrti. Plašim se da ću umreti sa ovakvom Srbijom u očima.