Nestašluci mladog Zmaj Jove

Zmaj Jova se često šalio. Vedrina i smeh provejavaju kroz sve vidove njegovog stvaralaštva – ima ih u poeziji namenjenoj deci i starijima, u satiričnim pesmama punim gorkog i vedrog humora, kao i u proznim delima – šaljivoj igri „Šaran” i u autobiografskim zapisima. Šali se vraćao i nakon što je u porodičnom životu doživeo tragedije, oplakane u „Đulićima uveocima”, koje bi mnoge ljude dovele u trajnu depresiju.

U jednom od svojih sećanja na detinjstvo Zmaj priča kako je kao osnovac sedeo u sobi u kojoj je nekoliko gimnazijalaca zajedno pisalo domaći zadatak iz latinskog jezika. Nisu kod sebe imali rečnik, a zaboravili su kako se na latinskom kaže ptica roda. Mali Jova koji je sedeo u uglu sobe rekao je „cikonija” (ciconia). Gimnazijalci su se setili te reči, pa ih je zabezeknulo neočekivano znanje mališana, na koga dotle nisu obraćali pažnju. Pitali su ga kako on to zna, ali je Jova ćutao ne želeći da im da objašnjenje. Svoje priznanje i zahvalnost mališanu gimnazijalci su izrazili ponudivši mu jednu cigaretu.

Zmaj zatim objašnjava da je jedina latinska reč koju je tada znao bila upravo cikonija. Naime, Jova je tog dana od svog oca čuo anegdotu s puta u Poljsku. Očev prijatelj je jedne jeseni uhvatio rodu s obližnjeg krova i za nogu joj pričvrstio pločicu s ugraviranim natpisom „Ciconia ex Polonia”. Sledećeg proleća, kad se roda vratila u svoje gnezdo, na nozi je imala drugu pločicu, ali zlatnu, koju je stavio nepoznati bogati ljubitelj ptica iz južnih krajeva, gde je roda zimovala. Svoje sećanje Zmaj završava poukom da treba učiti i skupljati raznovrsna znanja, pa i ona koja trenutno izgledaju nepotrebna, jer u budućnosti možda mogu i zatrebati.

Jedna druga šala je iz vremena Jovinih studentskih dana u Beču, gde je prijateljevao s Đurom Jakšićem, koji je studirao slikarstvo. Vežbajući slikanje portreta, Đura je za modele uzimao svoje prijatelje studente. Kada bi nekim od portreta bio nezadovoljan, nervozni Đura je svoje neuspelo delo uništavao, isekavši platno nožem. Jedanput, slikajući Jovin portret, Đura je sliku doveo skoro do savršenstva. Međutim, u želji da sliku još više poboljša, počeo je da dodaje nove boje i linije, a lik na platnu postajao je sve stariji. Na kraju, po Jovinim rečima, portret je više ličio na istoričara Danila Medakovića nego na njega. Ljutiti Đura je, po običaju, neuspelu sliku iskasapio nožem, ali ju je Jova, iako oštećenu, sačuvao i odneo u Novi Sad. Makazama je izrezao glavu portreta, napravivši na platnu ovalni otvor kroz koji se moglo proturiti ljudsko lice. To je bila priprema za šalu na račun jednog Jovinog poznanika koji je zagriženo tvrdio da dobre portrete izrađuje jedino neki njegov poznanik slikar i da su Đurini portreti lošiji. Jova i jedan njegov pomagač organizovali su malu komediju. Portre s izrezanim licem Jova je postavio u ugao polumračne sobe i sakrio se iza stola, proturivši pritom glavu kroz otvor na platnu. Pomagač zatim uvodi u sobu kritičara i pokazuje mu Đurin portret hvaleći sličnost lika sa Jovom. Međutim, kritičar kaže da slika ipak nije dovoljno dobra i da bi to njegov omiljeni slikar bolje uradio. Jovin asistent nastavlja da hvali Đurino „delo”, dok Jova ukočenog lica, ne trepćući gleda kroz otvor na platnu. Kada je pomagač rekao „pa pogledaj kako liči, samo što ne progovori”, Jova više nije mogao da zadrži smeh, a kritičar je ljutito napustio sobu.

Spomenimo, na kraju, Zmajev stih „Odavde se nešto i naučit’ dade”. Podsećanjima na mladost Jova nam savetuje da se u pogodnim prilikama treba poslužiti dobronamernom šalom koja će život ulepšati, ili ga bar učiniti lakše snošljivim.

Dragan Stanković,
Beograd