Referendum nije kavez s majmunima

Neke stvari u srpskoj politici teško mogu da se shvate običnim posmatranjem i analizom, pa onda moramo da pozovemo u pomoć nauku, za ovu priliku socijalnu psihologiju, i to kako ona tumači ponašanje gomile.

Rukovodilac eksperimenta stavio je u kavez pet majmuna i iznad njihovih glava okačio bananu. Čim je jedan od njih pokušao da je dohvati, svi su bili poliveni hladnom vodom. I svaki sledeći pokušaj bio je kažnjavan hladnim tušem, tako da su majmuni ubrzo počeli da tuku svakog među sobom ko god je pokušao da dohvati poslasticu. Eksperimentator je onda zamenio jednog od preplašenih majmuna novim, koji je, naravno, odmah potrčao ka banani, ne znajući za polivanje hladnom vodom, ali preostala četvorica „iskusnih” odmah su ga napali. Ubacivaće jednog po jednog novog majmuna sve dok u kavezu ne bude potpuno nova postava, koja nikad nije doživela polivanje hladnom vodom, ali je dobro znala da iz nekog razloga nije dozvoljeno da se krene ka banani jer od „kolega” slede batine. Nijedan majmun u kavezu nije doživeo hladan tuš, ali znaju da moraju da premlate svakog ko se ustremi ka banani jer se to uvek radilo. Zašto, to više niko od njih nije znao.

Ova poučna priča o kreiranju politike mase apsolutno može da se primeni na predstojeći referendum o promeni Ustava, koji se tiče samo pravosuđa. Kakofonija, koja je generisana jednim delom neznanjem o tome šta Akt o promeni Ustava predviđa i s druge strane pokušajem bezidejne opozicije da to predstavi kao borbu protiv Vučića, kreirala je politiku mase da je glasanje za promenu Ustava vrhunski čin otpora prema srpskom predsedniku. Zašto, to više niko ne zna.

Od nekakve antikampanje protiv ustavnog referenduma napravljen je bućkuriš gde svako ko je zbog bilo čega nezadovoljan može da pronađe razlog da kaže „ne” ili da na referendum ne izađe. U taj okvir uteruju ih opozicioni lideri, koji su i sami zaboravili za šta se bore, ako su ikad znali, pa po principu „daj šta daš” dočekaše januarski referendum da za njega vežu baš sve što im pada na pamet, a da može da nanese štetu.

Čega sve nije bilo u kampanji otpora referendumu, od priča da se time uvodi obavezna vakcinacija, da će Vučić da preda Kosovo, pa da se promenama Ustava otvaraju vrata „Rio Tintu” da kopa litijum. Kao i u eksperimentu, više se niko ne seća zašto traži to što traži, niko više ne zna zašto je tu i zašto 16. januara treba da kaže „ne”.

Zna samo da su mu to rekli Vučićevi protivnici i da je to dobro zato što je loše za Vučića. U tom bućkurišu su i oni koji „ne daju Kosovo”, i antivakseri, ekonomske patriote koje ne daju strancima da nas eksploatišu, oni koji isteruju „Rio Tinto” iz Srbije, svi oni koji ne žele da vide Srbiju u EU. Verovatno ima i onih koji su ubeđeni da su nas odavno porobili vanzemaljci i da ovim referendumom samo cementiraju svoju vladavinu. Ali ima još vremena do 16. januara, pa će verovatno i za njih da se napravi poseban poziv da ne glasaju.

Svega ima, samo nema početka cele priče i jednog jedinog razloga zbog kog se menja Ustav, a to je depolitizacija izbora sudija i tužilaca. Samo o tome se radi 16. januara i ni o čemu drugom, ni o vakcinama, ni o Kosovu, ni o „Rio Tintu”, ni o vanzemaljcima.

Ovo je godinama nezavršen posao. Otkako je Ustav donet 2006, ne prestaju primedbe na račun izbora sudija i tužilaca, nema godine da Evropska komisija to ne pomene u svom godišnjem izveštaju kao veliki problem za pravnu državu u Srbiji. I sada je sve došlo pred sam kraj, još referendum i potvrda te odluke u skupštini i dobijamo nov model u Ustavu po kojem će se sudije i tužioci birati bez dosadašnjeg upliva politike. Preskače se ogromna prepreka prema Evropskoj uniji, koja već 15 godina baš ove stvari stavlja u prvi red kada kritikuje funkcionisanje pravne države u Srbiji.

Uz to, srpski predsednik i njegova koalicija ovo verovatno rade teška srca jer im novi način izbora u pravosuđu izbija iz ruku jednu važnu polugu uticaja, ali oni to ipak rade jer napredak zemlje bez ovih ustavnih promena nije moguć. To nije padalo na pamet svim današnjim bojkotašima dok su bili na vlasti jer su naterali Srbiju da plaća cenu za to što oni nisu želeli da se odreknu uticaja i pritiska na pravosuđe.

Osim što je nemoralna, licemerna i prilično besmislena, njihova kampanja protiv promene Ustava je duboko štetna za zemlju zato što radi protiv rešenja koje Srbiju lansira u red najdemokratskijih država u kojima je pravosuđe istinski odvojeno od vlade, parlamenta i njihovog uticaja. Gde je kod tih ljudi pomisao da će jednog dana, ako ikad budu došli na vlast, ovo biti dobra ustavna norma i da treba da budu zahvalni što je neko uradio taj važan posao pre njih i umesto njih?

Ne može se očekivati pogled u budućnost od ljudi koji ne mogu da se sete šta su radili unazad godinu dana, ali zato dobro znaju da sve to čega se ne sećaju moraju da upotrebe do 16. januara. Bila bi to prava komedija da stvar nije isuviše ozbiljna da bi se na njoj iskaljivale frustracije jednog gubitničkog mentaliteta. Rušenje Vučića tako što će mu se srušiti referendum obična je podvala loših đaka koji pozivaju da se unište svi dnevnici u školi kako bi nestali i kečevi koje ne mogu da poprave. Šteta je jedini motiv, a za posledice koga briga, kad se ionako ne sećaju zbog čega su tu.

Referendum treba da bude uspešan zato što je sam po sebi važan za učvršćivanje demokratije u Srbiji. Ali to treba da bude i pobeda nad šibicarima koji zarađuju od lakovernih prolaznika jer glasanje 16. januara nije kavez za eksperiment, ma koliko se neko trudio da od njega baš to napravi.

*Direktor Međunarodnog instituta za bezbednost