Igra (ne)prepoznavanja

Haški optuženik Radovan Karadžić, u svim vestima, u svim informativnim emisijama. Prvorazredna medijska senzacija objavljena je, sasvim sračunato, u ponedeljak uveče u kasnim satima, pa je udarna šokantnost, za koju se, s razlogom, pretpostavljalo da će izazvati, „izduvana” tokom te noći. Sutra ujutro sve se već kretalo utabanim stazama informisanja u ovakvim prilikama, koje nam nisu nepoznate, jurenja na zakazanu konferenciju za novinare i traganje za detaljima koji bi osvetlili ili upotpunili prvu vest.

Sa velikim nestrpljenjem očekivala se zvanična konferencija za novinare Rasima Ljajića i Vladimira Vukčevića (direktno su je prenosili RTS, TV B 92 i mnogi drugi bezbroj puta ponovili). Odmah je bilo očigledno, po svim (ne)saopštenim elementima, ova konferencija koja nije mogla da zadovolji radoznalost novinara, imala je za cilj da se u javnost plasira fotografija belog maga i duhovnog istraživača Dragana Davida Dabića u čijem je liku bivši predsednik Republike Srpske živeo i radio poslednjih godina. To je, opet, nespretno, ali sračunato, izazvalo izmeštanje pažnje za bitnog na nabitno i pokrenulo igru (ne)prepoznavanja. Počeli su da se javljaju ljudi koji su se s njim družili, sarađivali, sa kojima je sedeo u kafani, ali koji nisu znali s kim imaju posla. Oni o tome pričaju ozareno, kao da su počastvovani, ozbiljnom bezbednosnom i političkom činu daju zabavnu dimenziju. Valjda je tako lakše. Reporteri ulažu veliki napor da pronađu sve što bi moglo da osvetli 13 godina sakrivanja sarajevskog neuropsihijatra i, ne treba sumnjati, biće tu još, postupno, raznih otkrića.

MIT I STVARNOST – U međuvremenu, krenulo se sa specijalnim emisijama u čemu je RTS, dokazano, imao najviše uspeha. U utorak uveče Drugi dnevnik je, kako je saopšteno, pratilo je 30,2 odsto gledalaca, dok je emisija „Karadžić – mit i stvarnost” koju je vodila Olivera Jovićević zabeležila rejting od 2.904.701 gledaoca. Naravno i ostale TV stanice su imale specijalne emisije sa gostima koju su, svako prema svojim mogućnostima i saznanjima, pa, ako hoćete, i želji da pokažu šta misle o svemu što se dogodilo, nastojali da analiziraju situaciju i odgovore na konstruisane nedoumice: šta će biti dalje? Kakve će posledice prouzrokovati hapšenje, da li će tek formirana srpska vlada izdržati ovaj udar jer je, nesumnjivo trebalo doneti odlučnu odluku o akciji. Šta će reći evropska administracija u Briselu, a šta Amerikanci. Rusi su sve to primili krajnje zvanično...

Nema kraja spekulacijama, samo treba imati nerve i vreme da se prati i razdvaja: šta je nagađanje a šta kompetentan stav. Svemu što je stizalo preko elektronskih medija davan je ton neprijatne epizode za koju se nije verovalo da se može dogoditi, bar ne sada, ali koja je donela i neku vrstu olakšanja. Šta još treba da pregrmimo pa da idemo dalje i da počnemo da živimo kao sav normalan svet? I to se zna...

Otvorena je široka lepeza različitih mišljenja, mnogo toga je rečeno, ali ako ćemo pošteno, malo kazano. Ali i to mu dođe normalno, pa i zamorno, naročito premeštanje istog kruga ličnosti – komentatora i analitičara sa kanala na kanal. Ali, to su zahtevi medija, svako bi želeo da ima sve, naročito nešto ekskluzivno. A to se u ovakvim prilikama teško postiže, posebno pod uslovima u kojima rade naši novinari, a naročito kad se informacije doziraju na kašicu u višem državnom interesu. RTS je i u tome bio u prednosti jer se u utorak uveče ministar Rasim Ljajić jedino pojavio na javnom medijskom servisu.

NAMEŠTALjKE I IZMIŠLjENA TUMAČENjA – U krug ličnosti koje su mogle da budu medijski zanimljive uvršćeni su Karadžićev advokat Svetozar Vujačić i brat Luka Karadžić koji su svojim pojavljivanjima, u specijalnim emisijama ili davanjem izjava pred specijalnim sudom u Beogradu, ovom tajnom i neočekivanom hapšenju Radovana Karadžića, davali nešto ličniju dimenziju. Omakne se poneka reč koja događajima daje ličnu, ljudsku dimenziju, ali vidi se i da je u istupanja ugrađena puna mera opreza, da se ne pretera i nikome ne naškodi. Ako se izuzme emisija „Recite narodu” na TV Foksu gde je Karadžićev advokat otvoreno vređao Natašu Kandić, ali se ona nije potresala.

Opseg informisanja, bar ovih prvih udarnih dana, kretao se od oprezno sročenog saopštavanja relevantnih činjenica kako ne bi izazvale revolt građana u čije emocije ne treba sumnjati (slike sa beogradskih ulica su potvrdile tenzije),preko pokušaja analiziranja okolnosti i posledica sa akcentom na čuvanju dostojanstva izgovorene reči i prikazane slike. Odlazak u Hag je za ovaj narod, sam po sebi, dovoljno ponižavajući. Do postupnog otvaranja prema onim informacijama koje su u domenu nameštaljki, slobodnih interpretacija i poturanja izmišljenih tumačenja i vesti sa namerom da se proizvedu određeni efekti. U svakom slučaju, šira javnost je daleko od prave istine šta se sve zbilo. Oni koji najviše znaju, oni se još nisu pojavili na malom ekranu. A možda nikada i neće.