Nema aplauza Moskve

EVROAZIJA
Usred žamora odobravanja, u reakcijama sveta na hapšenje Karadžića najglasnije je ćutanje Moskve. Možda nije veliko odstupanje od istine, ako se baš tako opiše stav Lavrova da je hapšenje „unutrašnja stvar” Srbije.

Ali, tobožnja ravnodušnost Rusa, u odnosu na slučaj, privid je i to će se verovatno pokazati u nastavku, manifestacijama za koje će biti teško tvrditi da su službene. Na primer, aktivnošću centralno inspirisane nacionalističke omladine. Takve grupe su već isturane „na položaj” pred ambasadama, s porukama Britaniji i Estoniji, (svojevremeno, povodom Litvinjenka i „vojnika od bronze”). A i ocenama „politički nenadležnih” – recimo, Guskove iz instituta RAN (već juče u „Rasijskoj gazeti”) da je Srbijom zavladao kabinet, koji demonstrira „javno antinacionalnu politiku”. I da će, posle Karadžića, izručiti i Kosovo.

Delikatnost „slučaja Karadžić” jeste u tome što u srpskoj „unutrašnjoj stvari” Moskva ima svoju stranu, simbolizovanu „nedostupnošću” ličnosti s haške poternice vlastima Beograda. Dakle, odsustvom službene volje da se traženi isporuče Hagu. „Ruski skakač” prepoznavan je manevrima na tabli. Jedanput, izjavom da saradnja s tribunalom „nije (naš) prioritet”. Drugi put, da je udovoljenje Srbije evropskom insistiranju tek „deveta rupa na svirali”. Treći put, propagandističkim rusificiranjem srpske javnosti do stepena granične, paranoidne netrpeljivosti u odnosu na svaku ideju pripadnosti zemlje Evropi i Zapadu.

Posle hapšenja Karadžića, nad njegovom preobraženom pojavom su brojni psiholozi. Jedno od njihovih pitanja je – kako je junak priče, toliko dugo, tako uspešno živeo jedan sasvim drugi život? Po jednom od odgovora, uspeo je da snagom volje odgurne u svojoj svesti u stranu period u kojem se događalo sve to zbog čega je sudski tražen. Uz načelo da saradnja s tribunalom „nije prioritet”, ili da je poslednja rupa na srpskoj svirali, sa Srbijom se posle njenog neslavno razvodnjenog „oktobra 2000.” dogodilo nešto sasvim slično. Vraćena je delom svoje svakodnevice u okvire tokova devedesetih.

Biološki iscrpljeno društvo. Konfuzija masovne neizvesnosti građana. Sto hiljada samo narkomana. Nebrojeni promašeni životi i cele izgubljene generacije – a u politici dobošanje na provaljenim bubnjevima. Velika načela i sveci prošlosti.

Raspeće, na koje je takvu Srbiju podigla njena podeljena elita, nije moglo promaći pažnji Moskve. I Kremlj i šaroliki srpski tabor nacionalista obostrano dele uverenje da su njihove države, Jugoslavija kojom je u viziji Miloševića trebalo da dominira Srbija i Sovjetski Savez, kao proširena država Rusije, neopravdano žrtve ekspanzionistički nastrojenog Zapada. I jedni i drugi su izbegli suočavanje sa pravim uzrocima sloma njihovih državnih integracija. (U srpskom slučaju, Miloševićevim nepristajanjem na demokratsko uređenje i dobrovoljnost u vezama jugoslovenskih federalnih subjekata.) A, takođe, obe strane su sklone da u posthladnoratovskom obrtu vide prst „zavere Zapada” umesto kobi svojih nereformisanih društava (bez zakonitosti, bez odgovornosti za odluke, bez zaštite integriteta ličnosti, sloboda građana i prava manjinskih naroda).

Sada, poštojejedanodtraženihtu, Kremlj, čini se, strahujedasnage, uzkojesepodrazumevaodepozitruskepolitičkepodrške, prestajudadominirajuscenom. Ima ih kojima se čini daMoskvasnovomvladomuNemanjinojmožda gubisaveznikauotporunovomporetku. SeventualnominkorporacijomSrbijeuEU, Rusijanema uloguvažnogposrednikazaBalkan, poslednjukoja joj je nudila da razvije zastavu.