Sećanja na kozaračku epopeju

Prijedor – Među Prijedorčanima koji su nedavno došli na narodni zbor na Kozari, upriličen povodom Dana borca, sa velikom zastavom, jugoslovenskom trobojkom isticala se osamdesetosmogodišnja baka Stoja Karalić iz sela Verića kod Prijedora. Ona je živi svedok bitke na Kozari koja se odigrala leta 1942. godine. To je bio povod da i ove godine dođe na Mrakovicu i priseti se događaja od pre 66 godina.

– Kozara nas je spasla. Nosila sam hranu partizanima i znala sam pešačiti i po dvadesetak kilometara da stignem do njihovih skrovišta u srcu ove planine – priseća se baka Stoja tog vremena i veli da i danas pred očima ima sliku zapaljenih potkozarskih sela od strane ustaške ruke. Imala je tu nesreću da je zarobe i da tako stigne u sisački logor.

– Da zlo bude veće, bila sam u petom mesecu trudnoće, bebu sam ubrzo izgubila, ali sam ja preživela – priča Stoja Karalić i kaže da joj se i danas, nakon toliko godina, jave sećanja iz tog doba kao da je sve juče bilo. Teško se miri sa činjenicom da nema one Jugoslavije za koju se i ona borila i da je, po nesreći, doživela još jedan rat na ovim prostorima.

Ova starica živi sama u Ivanjskoj. Muž Dragomir je, kao i većina Kozarčana, u velikoj ofanzivi zarobljen, odveden u jasenovački logor odakle se nikada nije vratio. Kćerka živi u Švajcarskoj, udata za Austrijanca i od nje je stekla dve unuke. Sva njena primanja iznose tek 122 marke.

– Četiri puta sam operisana i imam svega 45 kilograma. Međutim, sve to skupa me ne sprečava da dođem na Kozaru i podsetim se vremena i ljudi sa kojima sa bila u šumi, dodaje starica i kaže da joj je posebno žao što na ovakvim okupljanjima sve manje nailazi na vršnjake i poznanike. Koliko voli narodne zborove posvećene događajima iz ne tako davne istorije govori i podatak da je sve do skoro pešačila od Ivanjske do Banje Luke kako bi stigla na Dan oslobođenja ovoga grada.

Baka Stoja nema recept za dugovečnost, ali ističe da je uvek pozitivno gledala na život i ljude oko sebe. Iako u poznim godinama, ima baštu koju sama održava i živinu koju hrani. Ne krije da ponekad popije i po čašicu „šljive” koja, veli, unese rumen u stare i naborale obraze.

Najviše žali za dobrim starim vremenima i bivšom državom koju je volela iznad svega. Bez nje, priznaje nam, ne prolazi ni narodni zbor u Milića Gaju, kod Kozarske Dubice te obeležavanje godišnjice bitke na Sutjesci.

– Od ove trobojke sa petokrakom na sredini odvojiću se samo kada krenem na ovaj svet – rekla je na kraju baka Stoja.