Srećan kraj nuklearne drame

ANALIZA VESTI
Indijska demokratija, za koju često kažu da je „dinamično haotična”, položila je u utorak još jedan veliki ispit: posle dvodnevne debate, praćene manevrima dosad neviđenim u parlamentarnoj praksi, vladi premijera Manmohana Singa je izglasano poverenje, čime je zeleno svetlo, posle dve godine političke neizvesnosti, dobio i strateški nuklearni sporazum sa Amerikom.

Parlamentarna drama, koja je počela otkazom podrške vladajućoj koaliciji od strane konglomerata komunističkih partija, imala je na momente i elemente vodvilja, slikovito ilustrujući sve specifičnosti indijske politike. Da bi obezbedio neophodnu podršku u parlamentu od 545 mesta, vladajući tabor je, na primer, bio prinuđen da (privremeno) iz zatvora pusti šestoricu poslanika – osuđenih ili samo optuženih za zločine od kidnapovanja do ubistva (koji, međutim, po zakonu zadržavaju poslanička prava).

Opozicija je pak pomoć zatražila u bolničkim sobama za intenzivnu negu: u parlament je, na nosilima ili u invalidskim kolicima, dovedeno nekoliko poslanika, od kojih se jedan oporavljao od operacije na srcu, drugi od teških lomova posle saobraćajne nesreće, dok je treći mobilisan iz jedne bolnice u Los Anđelesu, gde mu je operisano koleno. Jedan poslanik je bio prinuđen da glasa iz nosila u predvorju impresivnog zdanja u centru Nju Delhija, delu dvojice britanskih arhitekata iz 1927. godine, jer mu zdravstveno stanje nije dozvoljavalo da sedi u svojoj parlamentarnoj klupi.

Podele na indijskoj političkoj sceni oko nuklearnog sporazuma s Amerikom uporedive su sa podelama oko SSP-a u Srbiji: jedni ga smatraju velikim dobrom za zemlju i njenu budućnost, dok ga drugi ocenjuju kao potčinjavanje Zapadu i izdaju nacionalnih interesa. Uoči jučerašnjeg glasanja o (ne)poverenju tim povodom, predviđalo se da će vlada opstati ili pasti „za dlaku”. Ta „dlaka” je, međutim, ispala deblja od očekivanja: za vladu je glasalo 275, dok je protiv bilo 256 poslanika – prošla je dakle sa većinom od 19 glasova.

Da li su neki od njih bili kupljeni (iz poslaničkih klupa se mahalo debelim svežnjevima rupija – tvrdilo se da je pojedinačni glas plaćan po milion dolara), sada nije toliko važno (izuzev ako se ne dokaže): ključno je da će vlada namiriti ceo petogodišnji mandat (do maja sledeće godine), kao i da se odnosi Indije i Amerike podižu na znatno viši nivo od dosadašnjih.

Nuklearni sporazum (koji još treba da overe Međunarodna agencija za atomsku energiju i Grupa nuklearnih snabdevača, pre nego što ga ratifikuje američki Kongres) Indiji je od strane predsednika Buša ponuđen još 2005. Američka administracija je njime odustala od svog principa da nuklearnu tehnologiju uskraćuje zemljama koje su posednice „ilegalnog” nuklearnog oružja i nisu potpisnice Ugovora o neširenju (NPT). Indija je, naime, izvršila dve nuklearne probe, 1974. i 1998, poseduje arsenal nepoznatog kvantiteta i nema nameru da se tog oružja odrekne.

Nuklerani sporazum sa Amerikom uprkos tome otvoriće joj tržište za legalnu kupovinu atomske tehnologije i goriva za civilnu upotrebu, pre svega za nuklearne elektrane, koje su joj neophodne da bi zadovoljila rastuće apetite za energijom svoje dinamične ekonomije. Pri tome, Indija se nije odrekla prava da i dalje razvija i isprobava nuklearno oružje. Civilni nuklearni kapaciteti biće pod režimom međunarodnog nadzora, dok vojni ostaju nepristupačni.

Uprkos tome, opozicija – a posebno četiri komunističke partije koje u parlamentu imaju 59 poslanika – insistirala je da ovim sporazumom Indija „prodaje” svoj suverenitet Americi. Animozitet prema SAD je donekle i eho iz hladnoratovskih dana, kada je Indija bila vodeća članica nesvrstanog pokreta, ali strateški naslonjena na Sovjetski Savez, dok je Amerika bila (i ostala) saveznik indijskog arhineprijatelja – Pakistana. Komunisti su proteklih dana tako upozoravali da je premijer Sing „podlegao pritiscima američkog imperijalizma”.

Što se interesa Amerike tiče, oni su takođe nesumnjivi. Najpre, veliko indijsko tržište se otvara za američku nuklearnu industriju, a potom, Indija, sa već dostignutim statusom ekonomskog džina i regionalne sile, ima novu važnost u novom rasporedu snaga u Aziji.

Ovo je, inače, bilo prvi put da povod za oštro sučeljavanje na indijskoj političkoj sceni bude jedno pitanje spoljne politike, u okolnostima kada je vlada ranjiva i zbog mnogo životnijih tema, kao što je rastuća inflacija koja je već dostigla stopu od oko 12 odsto.