HEROJ NA MAGARCU

Hoće ponekad velike drame, ljudske i nacionalne, da se završe kao farsa i da te farsične okolnosti prevladaju nad raspravom o razmerama i posledicama tih velikih drama. Tako je i sa slučajem Radovana Karadžića. Mitska ličnost novokomponovane srpske nacionalne istorije koliko i histerije uhapšena je u nekom opskurnom gradskom prevozu, autobusu, kada je s kupaćim gaćama u torbi i 600 evra u džepu krenuo da se banja u Vrdniku.

Pevalo se, uz neizbežne gusle, „Radovane siđi sa planine”, sve u slutnji da on u nekoj isposnici krvlju ispisuje poruke naciji, kad, evo, ukazao nam se u liku „belog maga”, onih što leče rukama, amajlijama i raznim vrtuljcima.

Gledam slike pretežno mladih ljudi koji po Beogradu neubedljivo demonstriraju svoju ogorčenost zbog hapšenja doktora Dabića. Da tu ima neke snage i energije ne bi se radikali ograđivali da s tim nemaju ama baš ništa, a možda bi se tim skupovima pridružio i neko od onih silnih senatora Republike Srpske koji su nacionalnim radovima na temelju puštanja tuđe krvi davali podršku s akademskih i drugih visina i koji su, naknadno, mitologizovali Radovanov ratnički i državni put, pa im je sada nekako neprijatno što je gorostas iz njihovih kancelarijskih projekata završio kao iscelitelj impotentnosti, raka, kamena u žuči i ekspert za „kvantnu energokozmetiku”, kako piše na poleđini doktor Dabićeve vizit-karte.

Oni bi, čini mi se, najpre zbog sebe, voleli da je ovaj poginuo silazeći s te planine u sukobu s mrskim anacionalno–globalističkim snagama, naoružanim do zuba, dok bi Karadžić u rukama imao samo pušku kremenjaču i o rame prebačene gusle. To bi, nekako, bila potvrda da nisu senatorovali uzalud. Ućutali su se prepustivši odbranu lika i dela Kosti Čavoškom, koga čovek mora ceniti zbog doslednosti i kad se s njim ne slaže, te nekoj dečurliji koja su se tek rodila kad je počelo Radovanovo penjanje na planinu i koja nije na svojoj koži osetila koliko je taj uspon bio za sve nas, pretekle u životu, težak i u mnogim segmentima moralno odvratan.

Bilo je nečeg proročkog u rečima Radovana Karadžića. Povodom objavljivanja knjige poezije „Slovenski gost” (1993) izjavio je za tadašnju „Borbu”: „Svi smo mi izgubili i kao ljudi i kao pjesnici: zašto smo morali da bijemo bitke koje naši djedovi nisu završili... Jedva čekam period kada će Srbi da pišu neke blesave zavrzlame! To znači da neće imati ništa esencijalnije, egzistencijalnije da rješavaju. Čim mi završimo državu, doći će neki novi klinci kojima će bilo kakva briga o nacionalnom biti smiješna”.

Karadžićev pad baš je ispao smešna zavrzlama, država se rastače makar po kosovskom šavu, a onih velikih senatora i boraca nema na vidiku, jer tu više nema slave, moći i para. Herojskom dobu uprkos došli su novi klinci, a i neke čikice pretvaraju se da su takvi.

Radovan je sve to video kroz one velike naočare hodeći među nama, običnim ljudima i neobičnim senatorima, počasnim gostima paljanskih krkanluka i akcionara u poslovima trgovine naftom, drvetom, cigarama, municijom i krvlju, i jedva je dočekao da skine ono malo maske s lica i da, uz pomoć šišanja i brijanja, vraćajući sebi stari lik, vrati i nešto od stare slave i starog društva.

Ali ta slava bila je zgodna za pesme, a društvo se drugim zavrzlamama zabavilo, pa kad se heroj već nije vratio na konju, obavezno belom, onda je njegova upotrebna vrednost mala i pretvara se u ličnu, porodičnu tragediju koja se njih ne tiče, kao što ih se nisu ticale ni druge tuđe porodične tragedije. To je sad, moliću lepo, posao za advokata.

Još malo o proročkim moćima pesnika Radovana:

„Od prava imam: maleni prozor
Put velikog Belog Sveta.
Al` kroz njega vidim
Malo od Ovog, malo od Onog,
Jednu pticu, nikad celo jato,
Vrh drveta, Bog zna gde je koren...”

Stihovi nisu iz pesme „Robovanje”, a ima i jedna s takvim naslovom, već iz pesme „Moja prava.” A u pesmi „Košava” ima i ovaj stih:

„Sve je uzaludno. Autobus stiže.”

Glavni urednik nedeljnika „Vreme”