Ovaj put za ceo svet

REČ GODINE 2021

Reč vakcinacija dolazi od latinske reči krava – Vacca. Pre 12 godina Svetsko prvenstvo u fudbalu održano je u Južnoafričkoj Republici. Himna tog prvenstva bila je pesma kolumbijske pevačice Šakire Waka Waka (This Time for Africa). Fraza Waka Waka u kamerunskom slengu znači „Uradi to”, a This Time for Africa na engleskom je, naravno, „Ovaj put za Afriku”. Dvanaest godina kasnije kamerunska Waka se kao nikad ranije rimuje s latinskim Vacca. Pesma bi se zapravo mogla zvati Waka Vacca, što će bukvalno reći „Uradi vakcinu”

Bolest kovid 19 pojavila se u Kini krajem 2019. godine – otuda joj i ime. Ipak, dok smo čekali novu 2020, malo ko je očekivao da će ta godina biti obeležena pandemijom. Tek u februaru 2020, kad je krenula masovna zaraza u severnoj Italiji, Evropa se, uključujući i Srbiju, zaista zabrinula. Proleće 2020. bilo je vreme masovnih lokdauna. Čovečanstvo je u to vreme još gajilo nadu u brzo rešenje, u dolazak leta, recimo. Kad leto nije donelo kraj, sve nade su usmerene ka nauci, ka eventualnom pronalasku leka ili, još bolje, vakcine.

Isprva mnogi nisu verovali da je vakcinu moguće proizvesti brzo, a u poređenju s nekim prethodnim epidemijama. Ipak, nekako oko godišnjice pojave virusa, odnosno krajem 2020. godine, počela je i vakcinacija. Zahvaljujući tome, mnogi su se nadali da će 2021. biti godina kraja pandemije.

Ispostavilo se da su svi optimisti bili u krivu. Novu 2022. godinu ponovo čekamo u pandemijskim uslovima, a na nivou masovne psihologije verovatno s više pesimizma nego prošle godine. Vakcina naposletku ipak nije bila čarobni štapić.

Ipak, vakcinacija je fenomen koji je očigledno obeležio prethodnu godinu, pa stoga i nije čudno da su u većini izbora za „reč godine” potencirane reči u vezi s vakcinacijom. U izboru rečnika „Meriam Webster” to je reč vaccine, dok je Oksfordski rečnik izabrao njenu varijaciju – vax.

I pre pandemija kovida 19, tema vakcinacije znala je biti medijski atraktivna. Mada su upravo zahvaljujući vakcinama na Zapadu praktično iskorenjene mnoge opake bolesti poput, recimo, dečje paralize, samo nekoliko decenija nakon tog epohalnog trijumfa počela se javljati skepsa spram vakcina. Naoko paradoksalno, ona je češća kod obrazovne populacije, nego kod onih neobrazovanih.

Otud se, eto, pojavila još jedna reč koju nisu birali za reč godine, a komotno su mogli – antivakseri. Njihov oprez kao oprez možda i ne bi bio toliko problematičan da se njihova nesklonost vakcinaciji tiče samo njih. Ona, međutim, ugrožava i druge ljude, naročito one starije te one s komorbiditetima.

Sama činjenica, međutim, da se praktično paralelno pojavilo nekoliko vakcina, a da je svaka od njih bila vezana za neku veliku silu u celu stvar je uvela ne samo biološke ili biopolitičke valere nego i one geopolitičke. Dominacija ove ili one vakcine u ovoj ili onoj zemlji obično je i jasna indikacija njenog globalnog položaja. Priča o neutralnosti Srbije, odnosno o „četiri stuba srpske spoljne politike”, nikada nije delovala toliko uverljivo kao kad se s proleća ove godine u Srbiji zaista i u praksi moglo birati između četiri različite vakcine: kineske, ruske i dveju „zapadnih”. Ipak, kad se posle ukidanja prvog lokdauna ponovo stvorila mogućnost za turistička putovanja, pokazalo se da su neke vakcine ipak jednakije od nekih drugih, koliko god nas struka ubeđivala da je ikakva bolja od nikakve.

I u kontekstu regionalne politike, poziv srpskih vlasti državljanima susednih zemalja da se u Srbiji besplatno vakcinišu bio je jedan od najkomentarisanijih i najhvaljenijih poteza. I mada su u većini komentara s razlogom ponajviše potencirani razlozi humanosti i solidarnosti, nije ipak manjkalo ni onih koji su u svemu videli ponajviše pi-ar, odnosno koji su tvrdili da bi tim vakcinama svakako istekao rok trajanja, pa ih je bolji donirati, nego uništavati. U svakom slučaju, neki mladi ljudi iz Albanije, BiH, Crne Gore i Makedonije ovako su prvi put došli u Srbiju, ponevši natrag lepe uspomene, što o samoj Srbiji, što o ljubaznosti i profesionalnosti ovdašnjeg medicinskog osoblja.

Već nekoliko meseci nakon početka vakcinacije na karti sveta su se i u tom novom kontekstu pojavile podele koje su, možda ponešto drukčije nego za vreme hladnog rata, otkrivale istinu o „prvom”, „drugom” i „trećem” svetu. Procenat vakcinisanih u najbogatijem delu sveta uglavnom je išao preko 65 posto, na rubovima tog sveta magična je cifra bila oko 50 posto, dok su u najsiromašnijim delovima sveta procenti išli od jednocifrenih do maksimalno tridesetak posto. S jedne strane u tome nema ničeg iznenađujućeg; s druge, međutim, pandemija je vrsta nevolje koja je zaista globalna. U ovako globalizovanom svetu praktično je nemoguće iskoreniti je u jednoj zemlji ili na samo jednom delu nekog kontinenta.

Priča o „otkriću” vakcinacije na Zapadu uzbudljiva je poput romana i dostojna velike knjige ili barem opširnog feljtona. U najkraćem, mada je Zapad već vekovima bio preuzeo štafetu naučne avangarde i napretka, vakcinacija je stigla s Orijenta, iz Osmanskog carstva, koje je već dobilo nadimak „bolesnika na Bosforu”. Čak i nepismeni seljaci iz Anadolije, recimo, znali su da namernom zarazom kravljim boginjama mogu sebe i druge zaštititi od mnogo opasnijih i smrtonosnih velikih boginja. Nije se tada znalo ništa o virusima i uzročnicima bolesti, ali se znalo šta u praksi funkcioniše. Ta je praksa zatim stigla na Zapad, da bi se kasnije otkrio mehanizam na kojem cela stvar „šljaka”. Tako je nastala vakcinacija, a sama reč, reč koja je, evo, proglašena najvažnijom i simbolički najpotentnijom u 2021, dolazi od latinske reči krava (Vacca) kao sećanje na priču o kravljim boginjama.

To da je čovečanstvo jedno i jedinstveno, da smo svi jedan rod, kako glasi čuvena šahovska formula (gens una sumus) istovremeno je i nešto toliko očigledno i nešto na šta, usprkos toj očiglednosti, na ljude treba stalno podsećati. Jedan od globalno najiščekivanijih događaja u novoj 2022. godini je Svetsko prvenstvo u fudbalu. Pre 12 godina Svetsko prvenstvo u fudbalu održano je u Južnoafričkoj Republici. Kao svojevrsna himna tog prvenstva pojavila se pesma kolumbijske pevačice Šakire pod naslovom Waka Waka (This Time for Africa). Fraza Waka Waka u kamerunskom slengu znači „Uradi to”, a This Time for Africa na engleskom je, naravno, „Ovaj put za Afriku”.

Dvanaest godina kasnije kamerunska Waka se kao nikad ranije rimuje s latinskim Vacca. Pesma bi se zapravo mogla zvati Waka Vacca, što će reći „Uradi vakcinu”, ali ovaj put bi podnaslov među zagradama bio malo drukčiji i glasio bio This Time for the Whole World, odnosno „Ovaj put za ceo svet”. To ne znači da opet ne treba krenuti od Afrike, Afrike koja je svakako kolevka celog ljudskog roda, Afrike čije su zemlje uglavnom presiromašne da bi same kupile vakcine. Pandemija će jednom da se završi, a ako bi iz nje trebalo izvući neke lekcije, jedna od njih je zasigurno lekcija solidarnosti, ne čak nužno iz perspektive neke kantovske ili bilo kakve druge etike, nego skoro i iz perspektive sebičnosti. Ima problema koji su zaista globalni i koji se zaista moraju rešavati na globalnom nivou. Ako je vakcina rešenje, ona je rešenje svuda, jer ako ne bude svuda, neće naposletku biti nigde. Idemo za ceo svet.