Imati i voleti dve otadžbine

Nagrada je za mene bila radost i iznenađenje, kaže za naš list Irina Antanasijević, profesorka Univerziteta u Beogradu, koja je krajem novembra meseca prošle godine odlikovana Puškinovom medaljom i to ukazom predsednika Rusije Vladimira Putina o dodeli državnih nagrada Ruske Federacije.

– U tom trenutku sam bila u gradu Penza. Ovaj ruski grad je rodno mesto velikog strip crtača Ivana Šenšina, ruskog i srpskog umetnika, pionira srpskog stripa i njegovog brata Alekseja Šenšina, profesora Univerziteta u Beogradu, jednog od najvećih šumarskih stručnjaka u Kraljevini Jugoslaviji. Tamo sam pripremala zajedno sa koleginicom iz Doma ruske dijaspore Marinom Sorokinom izložbu (otvorena je u Moskvi decembra meseca) i tamo sam saznala za nagradu. I veoma sam zadovljana što sam o tome saznala baš tamo, takoreći na radnom zadatku. To motiviše i budi želju za dalji rad – dodaje ona.

Orden se dodeljuje od 1999. za dostignuća u oblasti kulture i umetnosti, obrazovanja, humanističkih nauka i književnosti, za doprinos proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa, približavanju i međusobnom bogaćenju kultura. Upravo je naša sagovornica u svom pregalaštvu tome i usmerena budući da su njena naučna interesovanja višestruka: folklor i postfolklor, vizuelna književnost i vizuelni tekst, ilustracija, književnost za decu, istorija ruske emigracije, srpsko-ruske književne veze, običaji i tradicija Balkana, sudbina ruske emigracije na Balkanu. Posebno mesto zauzima „jugoslovenski ruski strip”, odnosno uticaj koji su ruski emigranti imali na našu strip scenu.

Rođena je u gradu Severodonjeck, Luganska oblast, Ukrajinska SSR, SSSR, radila je kao lektor, a zatim asistent za rusku književnost na Filološkom fakultetu Univerziteta u Prištini. Napustila je Prištinu nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma (jun 1999) i preselila se u Niš, gde je bila angažovana kao profesor ruske književnosti, a nastavila je da radi i na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Prištini (sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici). Inicijator je otvaranja Odeljenja za slavistiku sa balkanistikom na Filološkom fakultetu u Nišu (od 2002. Departman za ruski jezik i književnost) i profesor ruske književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, kao i počasni doktor Tjumenjskog univerziteta.

Nastavljajući emotivno i nesebično o nagradi, ona dodaje:

– Takođe sam sigurna da to nije samo moja nagrada, jer nikada niko ne stavara ništa vredno sam. Ovo je nagrada i za moje kolege, i za moju katedru i moj fakultet, i za moj univerzitet, ili moje univerzitete na kojima sam radila. Ovo je nagrada i za moje kolege iz Udruženja stripskih umetnika. Nagrada za izdavače s kojima sarađujem i za biblioteke sa kojima imam zajedničke projekte, za arhive i muzeje gde sam imala izložbe i prezentacije.
Kako nam dalje objašnjava, ona svakako nije prvi istraživač stripa na ovim prostorima i uvek na svakoj od izložbi (a već ih je bio značajan broj), pominje imena onih koji su život posvetili unikatnom fenomenu kao što je strip Kraljevine Jugoslavije.

– Za mene je to pre svega Zdravko Zupan, čovek koji je opisao i sačuvao za istraživanje stripsko blago Srbije, nasleđe kojim se Srbija s pravom može ponositi. On me je i uveo u svet stripa. Naravno, tu je i veliki Žika Bogdanović. Tu su i izdavači i istraživači Zoran Stefanović, Žika Tamburić, Saša Zograf, Vuk Marković, Kristijan Relić, Slobodan Ivkov... Vidite, nisam ja jedina koja istražuje ovu temu. Ali naravno ima u tome i mog doprinosa. Bilo mi je zanimljivo da istražujem ulogu ruskih emigranata u stvaranju fenomena. I moram da kažem da su arhivna istraživanja pokazala da je sam fenomen dublji, snažniji i jači nego što se čini na prvi pogled. Naravno, nastaviću i dalje da istražujem i popularizujem fenomen srpskog stripa, jer njegov evropski i svetski značaj i dalje mora da se prikazuje, malo ko shvata suštinu tog blaga koje mi posedujemo. Srbija mora biti ponosna na svoj strip onako kako je ponosna na svoju avangardu ili svoju narodnu epiku – kaže Irina Antanasijević, ističući da ima mnogo zajedničkih momenata u ruskoj i srpskoj istoriji kojih se ponekad i ne sećamo.

Na primer, upravo prohujale godine, ističe naša sagovornica, u znak sećanja na 145 godina od početka Srpsko-turskog rata (1876), napravljen je album skica poznatog ruskog umetnika Vasilija Polenova, koji je u ovom ratu učestvovao kao dobrovoljac. Prikupljene su i prvi put predstavljene skice i slike koji se čuvaju u Tretjakovskoj galeriji i Polenovskom muzeju, a u albumu su spojene sa zapisima samog umetnika, koji je vodio dnevnik ovde, u Srbiji, za vreme Srpsko-turskog rata. Tako smo dobili, dodaje ona, unikatan spoj, dnevnik rata u slikama i zapisima.

O svojim planovima kaže:

– I za ovu, 2022. godinu, pripremam album litografija iz ruske periodike tog vremena, to su divna dela koja je malo ko video u Srbiji, a koja govore o važnoj stranici njene istorije. Naravno imam još ideja. Volim ono što radim. Volim svoje studente i volim svoj profesorski posao. Ponekad u šali opisujem svoj rad tako što kažem da baš imam sreću da ništa ne radim već samo pričam o svojoj omiljenoj ruskoj književnosti i još za to primam platu. Nekada sam imala i blog o Srbiji. Bio je to najpopularniji blog u svoje vreme i drago mi je što su u Rusiji svojevremeno mnogi počeli da prepoznaju i vole Srbiju čitajući moj blog. Volim da istražujem, da sedim u arhivama, da tražim nove stvari. Moje kolege i ja pokrenuli smo Ruski naučni institut, najozbiljniju rusku naučnu instituciju koja je nekada postojala u Srbiji tridesetih godina prošlog veka. Ovo je veliki projekat, jako zahtevan i tek smo na početku dugog puta, ali nadam se da ćemo uspeti. Trudim se da sve što radim ima neki smisao, neku višu svrhu i da donosi radost.

I zaključuje:

– Igrom slučaja ja sam Ruskinja, ali sam srpski državljanin. Volim obe moje otadžbine i želim da oživim stranice istorije, one prave, koji su za ponos, bez ideologizacije i stereotipa. Recimo, želim da Rusi pamte da je reformator ruske prosvete u 18. veku i akademik Carske akademije nauka Fjodor Ivanovič Jankovič de Mirijevo bio Srbin iz Mirjeva, a da Srbi znaju da je osnivač izdavačke kuće „Narodna prosveta”, koja je u vreme socijalizma postala izdavačka kuća „Prosveta”, bio ruski emigrant Anatolij Ivanovič Pricker.

Ovo je samo jedan primer, a ima ih mnogo iz nauke, umetnosti, baleta, arhitekture...