Hrvatska šutnja

Sećate li se cinizma kojim je predsednik Širak ukorio istočnoevropske lidere što su podržali američku invaziju na Irak? Rekao je da su „propustili izvrsnu priliku da ćute”.

Šteta što hrvatskog predsednika nije imao ko da posavetuje kada je u Beogradu uhapšen Radovan Karadžić.

Stjepana Mesića Zapad vidi kao uzornog državnika koji se suočio s prošlošću. Svedočio je u Hagu, a tamošnjem je tužilaštvu, kažu, predao spise iz kojih je belodano da je etničko čišćenje Srba bilo zvanična politika Tuđmanove Hrvatske. Poene beleži i što daje izjave u kojima načelno podržava pravo Srba da se vrate u Hrvatsku (gde su im, uz privatnu imovinu, po svoj prilici trajno, oduzete i hiljade društvenih stanova).  

Za Mesićev imidž „dobrog Balkanca”, ali i za dobrosusedske odnose na koje su se Srbija i Hrvatska svečano obavezale pred Evropskom unijom, bilo bi bolje da je hrvatski predsednik „šutnjom” propratio Karadžićevo hapšenje, umesto što se oglasio pakosnim poređenjem da je „tako stradao i Karađorđe”.

Ne samo zato što je ideja o naciji kao o jedinstvenoj celini, sa dvesta godina nepromenjenim karakterom, u najmanju ruku nazadna. Ne samo zato što Mesić ovde govori neevropskim jezikom, jer posleratna Evropa podrazumeva da se u političkim razmiricama nikada, ali nikada, ne potežu istorijski argumenti. Kada se Francuska i Nemačka oko nečega posvađaju u EU, njihovi se predsednici ne hvataju daleke istorije i karakterologije nacija. Niti će iko Sarkoziju prigovoriti da su Francuzi u bici kod Austerlica pobili ruske zarobljenike. U engleskim pabovima i u bulevarskoj štampi nemački fudbaleri su „Huni”, ali tako ne govore evropski predsednici.

To su evropske vrednosti, i to je razlog što i mi želimo pod krov Evropske unije.

Nije ovde posredi sitna Mesićeva zloba na račun verolomnih srpskih kumova Miloša i Karađorđa, ni što se ministar Jeremić nedavno usred Zagreba drznuo da progovori o proteranim Srbima. Mesićevo neznalačko izjednačavanje dvojice lidera je poruka da ni Karađorđe, po njegovom mišljenju, nije bio ništa drugo do ratni zločinac i masovni ubica, i da u srpskoj istoriji zapravo i nema ničega na što se ne sme pljunuti.

Mesić to kaže u ovom času, jer mu se čini da se to sada sme reći. A ako on to sme reći dok kleči pred vratima Evrope, kako onda predsednik Srbije da uveri Srbe da ih svet ne ponižava i ne ucenjuje, već samo traži da se ravnaju po evropskim vrednostima? Običan svet, koji jasno oseća da ovde nije reč o individualnoj krivici jednog čoveka kome će se pošteno suditi u Hagu, u Mesićevim rečima prepoznaje naplatu istorijskih računa i već viđeno ruganje srpskom junaštvu.

Nije, naravno, rešenje da srpski predsednik hrvatskom uzvrati: Ne sviđa Vam se Srbija u vreme Karađorđa? Dok su Srbi vodili oslobodilački rat protiv Otomanske imperije, vi ste se tukli za Napoleona u Rusiji, služeći Austrougarskoj monarhiji.

Boris Tadić može da iskoristi dobru priliku da Stjepanu Mesiću nešto oćuti. Ali zato bi lideri Evropske unije morali da se oglase povodom ciničnog ispada njihovog omiljenog šoviniste.