Japanac kupuje auto uz potvrdu o parking mestu

Japan ima izuzetno razvijenu mrežu podzemne železnice, vozova i autobusa, ali u manjim mestima nezgodno je živeti bez automobila. Kao i u svemu, tako se i u saobraćaju u Japanu poštuju zakoni i pravila koja su jasno i precizno definisana.

Tolerancija na alkohol je nula. Strogo je zabranjeno voziti automobil i pod minimalnim dejstvom alkohola. Kazne su zaista drakonske. Osim novčanih kazni, podrazumeva se oduzimanje vozačke dozvole na više godina ili doživotno, a ono što Japancima najteže pada je izbacivanje sa posla. Naravno, sve zavisi od količine popijenog alkohola i ozbiljnosti prekršaja.

U Japanu nema uslovnog skretanja. Takva vrsta pogodnosti za nestrpljive vozače koji uvek negde žure zabranjena je pre tridesetak godina. Zbog toga što je broj saobraćajnih nesreća, pogotovo fatalnih, na takvim raskrsnicama bio daleko veći nego na raskrsnicama gde uslovnog skretanja nije bilo.

U Japanu nema polukružnog skretanja na raskrsnicama jer takvi manevri mogu da izazovu udese kod nestrpljivih vozača. Semafori u celom gradu identično su podešeni i usklađeni. Sigurnost svih učesnika saobraćaja je na prvom mestu.

Ono što zapadne za oko svakom vozaču koji prvi put poseti Japan je drugačiji bonton vožnje i ponašanje u saobraćaju. U mnogim zemljama se upale sva četiri žmigavca (blinkeri) da bi se signaliziralo ostalim vozačima da drže odstojanje ili da se uspori zbog dugačkih kolona itd.

Međutim, Japanci koriste sva četiri žmigavca da bi izrazili zahvalnost jer im je neko dozvolio da se uključe u saobraćaj ili im je neko dopustio da u gužvi promene traku itd. Hvala je reč koja se pored izvini najčešće koristi u japanskom jeziku, pa blinkeri služe da se izrazi zahvalnost.

Za razliku od svojih azijskih komšija koji trube tokom vožnje da upozore ostale vozače ili da izraze frustraciju, Japanci trube drugim vozačima vrlo retko. Za njih je jedan izuzetno kratak dodir sirene obično znak zahvalnosti, a dva kratka dodira sirene su znak upozorenja.

U Japanu se svi parkiraju unazad. Moderni automobili opremljeni su senzorima i kamerama koji pomažu vozačima da se bezbedno i pedantno parkiraju. Prostor za parkiranje u Japanu je manji i uži nego u drugim zemljama i lakše se parkira unazad nego unapred.

Japancima je bitno da parkinzi izgledaju čisto i uredno, a tako i izgledaju kad svi parkiraju auto u istom smeru. Najvažniji razlog za to je da će izlaz iz garaže ili sa velikih parkirališta biti daleko brži i sigurniji ako dođe do  zemljotresa ili požara, kad je potrebno reagovati brzo i bez panike.

Japan je prenaseljena zemlja i nema mnogo mesta za parkiranje.

Pri kupovini i registraciji vozila je neophodno imati potvrdu o obezbeđenom mestu za parkiranje. Strogo je zabranjeno parkiranje na ulicama, ivičnjacima, pešačkim i biciklističkim stazama i tuđim privatnim parkiralištima. Novčane kazne za nepropisno parkiranje su veoma visoke.

U Japanu se vozi levom stranom puta i skoro svi automobili su sa automatskim menjačem. Izuzetak su skupi sportski automobili koji imaju manuelne menjače. U školi vožnje se opredeljujete da li želite da polažete ispit u automobilu sa  manuelnim ili automatskim menjačem. Većina vozača, pogotovo mlađih, ima dozvole za automobile sa automatskim menjačem koji imaju samo tri brzine: D za vožnju, P za parkiranje i R za vožnju unazad.

U vožnji je prihvaćen princip poštovanja drugog: propustiti druge vozače, pokazati pažnju i zahvalnost su deo japanskog bontona u vožnji.

Ja sam vozač, biciklista i pešak ili kako bi ovdašnji stručnjaci za sablasne nevene rekli: vozačica, biciklistkinja i pešačica. Iako bih se mogla nazvati iskusnim vozačem, sa više od četrdeset godina iskustva, i sa pređenih više stotina hiljada kilometara po celom svetu, iznenađena sam kako se kod nas ovde vozi. Vožnja u Novom Sadu za mene nije ni malo prijatna, a mnoge vozače koje srećem  mogu samo da nazovem hazardnim i krajnje bahatim.

Da li im takva vrsta iživljavanja po ulicama, nekad mirnog i kulturnog Novog Sada leči životne frustracije, nezadovoljstva i neostvarene želje ili je u pitanju potpun nedostatak zdravog razuma i nerazmišljanja o posledicama sulude vožnje je nešto na šta ne znam odgovor.

U Novom Sadu vlada zakon jačeg. Vozači se parkiraju na biciklističke staze i teraju bicikliste da voze bicikle po pešačkim trotoarima, a saterani pešaci pokušavaju da nađu svoj put uz same ivice pločnika. Vozači su izuzetno nervozni i nestrpljivi i najčešće komuniciraju putem sirena, što duže to bolje.

Pitam se zašto ti ljudi koji mogu satima da lagodno sede po kafićima i da beskrajno ćaskaju, kad sednu za volan gube strpljenje i kreću u suludu vožnju kao da vijaju večnu sreću.

Pravila u saobraćaju je nešto što bismo sigurno mogli naučiti od Japanaca. Bez strogih kazni i čestih kontrola vožnje u većim gradovima u Srbiji neće biti prijatna za one koje vole sigurnost, red i mir.

Vesna Belušević