Novi Munkov megamuzej u Oslu

Munkov megamuzej u Oslu, novo impresivno zdanje neobične spoljašnjosti smešteno tik uz fjordovsku obalu, otvorio je svoja vrata prošle jeseni i ne prestaje od tada da privlači pažnju medija i posetilaca. Zgrada vredna 235 miliona funti postala je dom za čak 26.700 umetničkih dela i konačno su poštovaoci jednog od najvećih svetskih slikara u prilici da ih vide dostojno, u mnogo većem obimu nego što je to bilo moguće u prethodnim skromnim muzejskim uslovima.

„Namera nam je bila da stvorimo upadljiv simbol. To možda jeste u suprotnosti sa lokalnim nastojanjima da se neguje skromnost, ali smatrali smo da je gradu potrebno jedno ovakvo zdanje na eminentnoj lokaciji i zarad ovog izuzetnog umetnika. Muzej nudi i novu tačku sa koje je moguće otkriti različite poglede na okolni pejzaž”, kaže za „Gardijan” Huan Hereros, španski arhitekta po čijoj je zamisli zgrada sagrađena.

Inostrani listovi podsećaju da je gradnja ovog muzeja, jednog od najvećih na svetu koji je u celosti posvećen jednom umetniku, trajala gotovo deceniju i da su je pratile političke prepirke o pitanju cene, izgleda same zgrade i lokacije. Ali sudeći prema rečima direkora Stejna Olava Henrihsena, vredelo je.

„Zaboravite na sve što ste znali o muzejima. Ovo je nešto sasvim drugačije”, rekao je on o kući na čijem je čelu i u kojoj se nalazi maratonskih 11 galerija povezanih cik-cak liftovima i staklenim balustradama, sa restoranom i barom na krovu.

Promo video koji je pratio otvaranje jasno ukazuje i na namere koje su imali oni koji su ovaj projekat izveli do kraja. I sam spoljašnji atraktivan izgled izlomljene strukture i osećaj koji boravak u vizuelno jednostavnoj unutrašnjosti nudi, uz kontinuirano vertikalno-horizontalno usmereno kretanje i spoljne panele koje je moguće gotovo pa potpuno otvoriti i načiniti zidove gotovo prozirnim, čime prostor postaje bistro osvetljen ‒ govori o orijentaciji ka mlađoj publici, sklonijoj inovacijama. To je potvrdio i sam direktor, obećavajući obilje programa koji se dešavaju od 10 ujutro do 10 uveče za sve generacije, posebno mlade.

„Pripadam generaciji koja je boravila u previše horizontalno, tradicionalno prostorno orijentisanih muzeja, u kojima se nalazi mnogo ljudi koji se kreću unaokolo ne znajući kuda tačno idu umesto da su usmereni na sama umetnička dela. Opredelili smo se za suprotnost, napravili smo raj za kustose, ovde je umetnost glavni protagonista”, objašnjava Henrihsen.

Galerijski prostori, kako objašnjavaju britanski reporteri, zaista i jesu neutralni i krajnji praktični. Reč je o prostorijama pravougaonih oblika, ujednačenog tonaliteta, ali sa različitim visinama plafona. Na taj način, prema rečima onih koji su zaduženi za prezentaciju, zvezda ovog projekta jeste Munk a ne samo zgrada i njena arhitektoničnost, koja jeste posebna.

U odnosu na prethodni njegov muzej iz šezdesetih godina prošlog veka u Tojenu, centralnom rezidencijalnom delu glavnog grada Norveške, sada postoje neuporedivo veće izložbene mogućnosti. Tako je u pet tematskih celina moguće upustiti se u pokušaj sagledavanja svih mena velikog stvaraoca, počev od galerije u kojoj su njegova monumentalna platna (toliko velika da su morala biti uneta kranovima kroz specijalni otvor načinjen na zgradi), preko sprata na kojem je fokus na njegovim drvorezima, pa do prostorija u kojima se mogu videti njegovi fotografski eksperimenti, nastali nakon 1902, kada je nabavio kameru. I mnogo toga drugog. Tu su i savremena sučeljavanja – privremeni deo postavke u vreme otvaranja ugostio je uparene Munkove slike sa delima poznate savremene umetnice Trejsi Emin. I naravno, deo je posvećen njegovom privatnom životu i tu su rekreirane turobne tamne scene iz njegovog doma i ateljea, izložene su pogledu četkice koje je upotrebljavao, i palete, kao i medicinska pomagala koja su mu olakšavala celoživotni problem koji je imao sa plućima.

A što se „Vriska” tiče, najpopuparnijeg i najprepoznatljivijeg prikaza među njegovim delima, muzej je trima verzijama – slici, crtežu i litografiji – posvetio posebnu nišu, odvojenu prostoriju na sedmom spratu, ali je koncepcija takva da se u toku jednog sata može videti samo jedna od njih, da bi je nakon toga smenila druga, pa treća.