Dva života: obredni i koncertni

Glas Divne Ljubojević poznat je svima onima koji prate put srca. Uz pratnju hora „Melodi” osvojio je mnoge zapadnoevropske države, a odnedavno i neke od pravoslavnih zemalja. Teško da je neko čuo pojanje Divne Ljubojević, i njenog hora, a ostao ravnodušan. Pričamo o glasu koji je pre četiri godine pevao našu himnu „Bože pravde” na inauguraciji predsednika Srbije Borisa Tadića.

Druga njena vokacija, ne manje važna, jeste dirigovanje. Sa šesnaest godina vodila je probe hora Bogoslovskog fakulteta. Imala čast da diriguje združenim beogradskim horovima na prvoj Vaskršnjoj liturgiji pod kupolom Hrama na Vračaru…

Godine 1991. sa grupom prijatelja osnovala je Hor i studio za duhovnu muziku „Melodi”, u spomen na čuvenog vizantijskog pojca i himnografa svetog Romana Meloda. Divna Ljubojević je osnovala i hor pri crkvi Svetog Save u Parizu, sa kojim je takođe ostvarivala koncertne nastupe. Držala je seminare crkvenog i horskog pojanja u inostranstvu, bila predavač na letnjim kursevima muzike u Engleskoj i Francuskoj, ali rad sa „Melodima” ostao je primaran u njenom životu. U Moskvi, nedavno, na Pashalnom festivalu duhovne muzike, „Melodi” su jedini pevali na bis, na gala večeri. Njihov nastup kritika je opisala kao vrhunac te večeri.

Otkuda ideja za osnivanje hora koji se po mnogo čemu razlikuje od drugih horova?

– Osnovni motiv i želja bili su mi da se liturgijski vratim u manastir Vavedenje, odakle sam u stvari zbog školovanja i posla morala da odem. Po blagoslovu ondašnje igumanije Agnije, sedište hora postao je manastir Vavedenje, na Senjaku, gde svake nedelje i praznika učestvujemo na liturgijama i bogosluženjima. Ljudi koji pevaju u mom horu više od svog slobodnog vremena posvećuju crkvenoj muzici: oni dišu zajedno i liturgijski žive zajedno. Idealan spoj!

Kakva je razlika između pevanja duhovne muzike na koncertima i pevanja na bogosluženjima u crkvi?

Duhovna muzika živi dva života: obredni i koncertni. Kod prvog je važno da tekst bude razumljiv, a melodija jednostavna, kako bi narod koji je prisutan svake nedelje na liturgiji vremenom mogao da ih nauči i da svesno i aktivno učestvuje u bogosluženju. Manje je važno koja vrsta pojanja se koristi: da li vizantijsko, ili domaće „karlovačko”, ili ruski četvoroglas. Koncertni život duhovne muzike oblikuje se po nahođenju izvođača. Tu postoji „umetnička sloboda” koja, ako se iskoristi na pravi način, afirmiše duhovnu muziku i izvan njene osnovne, crkvene upotrebe, kao ravnopravnu granu umetničke odnosno klasične muzike.

Koliko današnji horovi uspevaju da usklade pevanje sa rečima molitve, a da ono ne ispadne muzika za sebe?

Teško je pričati o horu u crkvi i njegovoj bogoslužbenoj funkciji a da se ne spomene problem školovanja velikog broja muzičara koji posle izlaska sa visokih škola nemaju kud. Oni često dolaze na mesto crkvenih horovođa i kroz crkvene horove pokušavaju da se umetnički afirmišu, što veoma retko daje prave rezultate. Umesto da budu u funkciji bogosluženja, oni zaista sami sebi postaju svrha.

Može li savremena crkvena muzika da zaživi u crkvama?

Ovo što je danas namenjeno pevanju u crkvi plod je vekovnog predanja. Autori 20. veka koji pretenduju da im muzika zaživi u obredu prilagođavaju se tom predanju. S druge strane, tu je koncertni aspekt duhovne muzike. Postoje mnogi autori kojima je jedan od omiljenih žanrova crkvena muzika. Pre svega, Džon Tavener, Englez čiji je opus pravoslavne muzike toliko bogat da je ravan nekom Rusu iz 19. veka. Njegova muzika nije tipična, niti je upotrebljiva u svakodnevnom crkvenom bogosluženju, ali jako dobro živi koncertno i zbog toga je značajna.

Vi negujete i vizantijski stil pevanja, mada su oprečna mišljenja po pitanju da li je to „prava Vizantija”.

Ljubitelj sam manastirskog vizantijskog pojanja, koje je i naša tradicija. Ono u meni budi sasvim novi osećaj, koji bih mogla da okarakterišem kao moć molitve. To je takva kompaktnost, takva nemerljiva snaga, možda baš zbog toga što čitav monaški hor peva kao jedan čovek. Ta energija i usredsređenost, i način na koji svi pevaju istu melodiju, na mene je ostavljala jak utisak, zato sam pre nekoliko godina objavila CD „Istočnik”, koji je dokument o mom pokušaju pevanja vizantijske muzike. Nedavno smo nastupali u Rumuniji na festivalu „Vizantijski koncert”. Učestvovali su horovi iz nekoliko zemalja koje neguju upravo tu vrstu pojanja. Ja sam do tada mislila da zapravo i ne pevam vizantijsku muziku, nego nešto što je „po vizantijskim motivima”, ili „u duhu Vizantije”. Međutim, drugi očigledno ne misle tako, jer su me, eto, uvrstili među izvođače vizantijske muzike. A njihova duhovna muzička tradicija i ne poznaje drugačije pojanje osim vizantijskog, što je za mene predstavljalo posebnu satisfakciju.

Koliko ono što se danas izvodi prezentuje originalnu vizantijsku muziku?

Teško je odrediti šta je autentično vizantijsko pojanje danas, jer i sama vizantijska država postojala je više od hiljadu godina, a to je vremenski interval u kome ne znam da li je uopšte moguće pratiti kontinuitet neke tradicije, jer je ona za to vreme doživljavala uspone i padove, bogatila se i siromašila. Tradicija je nešto što je živo i čemu svaka generacija dodaje svoj pečat. Savremeno grčko crkveno pojanje je samo jedna od grana te tradicije. Meni se možda i više dopada rumunska ili bugarska verzija vizantijskog pojanja, i ono što sve vreme pokušavam da istražim jeste kako bi izgledalo srpsko–vizantijsko pojanje danas, da istorijske okolnosti u jednom trenutku nisu sprečile njegov dalji razvoj. Od jeseni pripremam i seriju razgovora i radionica na tu temu.

Mnogi Vam zavide na glasu i talentu koji posedujete. Šta je za Vas talenat?

Talenat je Božiji poklon, kažemo „dar”. Poklon koji se ne daje po zasluzi, nego se dobija rođenjem, dok niste ni stigli da ga eventualno „zaslužite”. Talenat ne bira mesto obitavanja i na taj način projavljuje Božiju ljubav tamo gde se to ne očekuje, kod sasvim običnih ili veoma posebnih ljudi. Velika je odgovornost prema takvom poklonu. Ljudi obično cene i vole samo ono što su „zaradili”, a olako previđaju vrednost dara. Dar se mora umnožavati ličnim trudom i podeliti sa drugima da bi njegov smisao bio ispunjen.