Džoker, „svetli" antipod Mračnog viteza

FILM I STRIP
Njujorška premijera Nolanovog superherojskog filma Mračni vitez samo devet dana prethodi beogradskoj. Ovaj tekst se, ipak, ne bavi samim filmom već ključnim njegovim likom, Betmenovim najstarijim i najznačajnijim neprijateljem Džokerom.

Džoker se prvi put pojavio u stripu Betmen br. 1, u proleće 1940. a stvorili su ga, kao i Betmena, Bil Finger, Bob Kejn i Džeri Robinson, inspirisani američkim nemim filmom Pola Lenija, Čovek koji se smeje, godine 1928. prema Igoovom romanu.

Da se podsetimo makar nekih slika iz duge istorije njihovih sukoba: u Bartonovom Betmenu iz 1989, mračnijem od svoje inspiracije (Povratak mračnog viteza, grafičkog romana Frenka Milera), filmski grad Gotam mračan je Metropolis, negde između vizija Frica Langa i Ridlija Skota, sa sumornim ljudima i ulicama, nekropolskim građevinama umesto kuća, sa okamenjenim šumama i ruševnom katedralom: grad koji je Bog napustio. Jedini „bogovi” tu su superheroj i superzločinac.

1. Betmen, morbidno ozbiljna, tegobna i teskobna crna figura, s plaštom poput krila slepog miša (ili đavola) i zastrašujućom maskom, s ružnom grimasom Atlasa na čijim leđima počiva svet (zar može to biti Bog i/ili simbol dobra?).

2. Džoker, punački i nasmejani klovn, prvi pravi, funkcionalni i veseli ubistveni umetnik smeha, na čijim se art-hepeninzima, oduševljenim i najzad usrećenim posetiocima, dele milioni dolara i konačni spokoj nasmejane smrti (Može li taj klovn biti đavo i/ili simbol zla?)

Pa ipak, jedino njih dvojica dele megdan u praznoj crkvi.

(/slika2)U kratkom, sasvim neholivudskom filmu Batman: Dead End (2003) Sendija Kolore, Džoker, posle kratkog obaveznog šaketanja, valjda nikad brže uhvaćen, prebacuje Betmenu da je njegovo ludačko lice jedino lice/maska koju Džoker ima, dok maskirani vigilant ima širok izbor lica, tj. maski. I dodaje da ga zato Betmen nikada neće ubiti: superheroj je stvorio Džokera, on mu je „tata” Betmen uzvraća da je šljam, kao Džoker, razlog zbog kog Betmen postoji.

U grafičkom romanu Arkham Asylum (Morisona i Mekina) jedna pesimistična i, naravno, realistična psihoterapeutkinja, koja leči Džokera u ludnici za mahnite superzločince, objašnjava Betmenu da njen pacijent poseduje „sasvim normalan i običan ljudski um, ali iz neumitne, naravno, mračne budućnosti”. I to u situaciji dok ludaci (koji, sa Džokerom na čelu, pozdravljaju junakov „povratak tamo gde oduvek pripada”) drže vlast u ludničkom azilu, baš kao u onoj sjajnoj Grover-Vilsonovoj maloj definiciji Holivuda: jedina ludnica koju vode sami ludaci. Da stvar bude uverljivija, holivudski filmski i TV producenti nisu pogrešili u proceni Džokerovog značaja za Betmena: u TV seriji iz šezdesetih godina prošlog veka glumi ga zvezda četrdesetih i pedesetih Cezar Romero, u animiranoj seriji iz devedesetih glas mu daje Mark Hamil (iz Ratova zvezda), u filmu Betmen iz 1989. glumi ga sam Džek Nikolson, a u najnovijem Hit Ledžer.

Dakle, junak i njegov suparnik ne mogu se nikako složiti: čak i kada se smeju zajedno, na kraju grafičkog romana Ubitačna šala (Mur/Boland, 1988), oni to čine oko istog vica, ali iz suprotstavljenih razloga. Pa dobro, po definiciji, Betmen i Džoker su suprotstavljeni polovi mita, a upravo to je njihov narativ – verovatno najoriginalniji i jedan od retkih operativnih mitova 20. i 21. veka. Džoker je SVE što Betmen nije. On je njegov antipod. On je anti-Betmen.

I to nas vraća u korene Džokera: klovn, dvorska luda, „suprotnost je kraljevskom dostojanstvu; ljudska mudrost je, po jevanđelju, ludost u Božjim očima, a Božja je mudrost – ludost u očima ljudi... Po predanju, klovn je lik ubijenog kralja. Smešnom odećom, rečima i ponašanjem simboliše se izvrtanje kraljevskih svojstava. Uzvišenost zamenjuju lakrdija i drskost; umesto suvereniteta vlada odsutnost svakog autoriteta; strah zamenjuje smeh, pobedu poraz, zadate primljeni udarci” (Ševalije, Gerbrant, Riječnik simbola, Zagreb, 1983). Na božanskom planu, dvorsku funkciju lude vrši jungijanski trikster, recimo kojot američkih Indijanaca, koji ometa delo Tvorca, pa je odgovoran za sve što je u Stvaranju loše. Tvorcu (srebrnoj lisici) kojot je isto što i u irokeškoj kosmogoniji dobrom blizancu – zli.

Mitološki mehanizmi i dalje rade svoj arhetipski, prastari posao i u novom mitu o Betmenu i Džokeru, i to baš kako treba, i baš zato su operativni kod određenih društvenih grupa (čitalaca) – jer su implikacije zamršene i mnogoznačne. One nas teraju da tumačimo političke, ekonomske, moralne, filozofske, itd. nedoumice sopstvene civilizacije. Nije Džoker prosto zao, baš kao što ni Betmen nije stari dobri antički ili srednjovekovni zatočnik Božjeg i Carskog dobra. Oba operišu izvan moderne države i njene težnje za kontrolisanim, uvek profitabilnim statusom kvo. I nasuprot njemu. Ali njihova antipodna binarnost (i bipolarnost) nijednom od njih ne dozvoljava tiransku inokosnost, koja može samo da nepogrešivo završi u nametanju totalitarnih rešenja.

Ni za jedan trenutak nova Betmenova revolucija sebi neće moći da dozvoli predah na balonima pobedničkih himni: uvek će tu biti špenadla Džokerovog smeha, da izduva svaku nezasluženu uzvišenost. I uvek će tu biti čelični stisak Betmenove šake, da pritegne dizgine raspuštene od haotičnog lakrdijanja pijane Džokerove razuzdanosti. Džoker i Betmen jesu smrtni neprijatelji, ali ne mogu ubiti jedan drugoga. A ako to ikada budu uspeli, ravnoteža njihovog mita biće izgubljena. I naš svet će otići sa njom.

-----------------------------------------------------------

Karta iznenađenja

„Zli klovnovi” veoma su interesantni američkoj popularnoj kulturi. Njihove preteče na istom tlu prepoznaju se već kod mitova Juta Indijanaca: Siats je čudovište u obliku klovna-ljudoždera.

U većini kartaroških igara (poker, kanasta, Gin Rummy...) Džoker je posebna karta iznenađenja – može da predstavlja druge karte iz špila. Luda u tarotu, zaneseni klovn/Pjero (u nordijskoj verziji predstavljan je kao Loki, bog zle sprdnje, jedan od istaknutih trikstera svetskih religija, uz zapadnoafričkog Anansija, vudu Barona Samedija, ili našeg Velesa), nesvestan ivice ponora kojom hoda, opet, duh je u potrazi za iskustvom. Ševalije i Gerbrant podsećaju u svom Riječniku simbola da u irskim tekstovima lakrdijaša izjednačuju sa druidom.