Podgrevanje kulta Romanovih

DEVET DECENIJA KASNIJE

Od našeg dopisnika
Kad su, pre devedeset godina, čekisti pucali u ruskog cara i njegovu porodicu, meci su se odbijali od tela kneginja Olge, Marije, Anastasije i Tatjane. Dvojica ubica su se silno uplašila i odbila da pucaju, ali devojkama to nije spasilo glave. Cela porodica – car Nikolaj II, carica Aleksandra, sve četiri kćeri i jedini sin Aleksej ubijeni su 17. jula 1918. u podrumu kuće inženjera Ipatijeva u Jekaterinburgu. U velikoj brzini, jer se bela vojska približavala, njihova tela su sečena na komade, polivana kiselinom, a ono što nisu uspele da unište ubice su zakopale u obližnjoj šumi, gde je ko stigao.

Sutradan su novine objavile da je „zločinačka carska porodica“ streljana. U uspomenama grofa Kokovcova se kaže: „Vest se čitala glasno, s osmehom i najsurovijim komentarima, nigde nisam video ni najmanjeg traga žalosti ili samilosti.“

Pancir od brilijanata

Kasnije će istoričar Edvard Radzinski napisati da je jedan egzekutor išao po školama i s ponosom pričao deci kako su pucali u cara. O tome gde su zakopani ostaci Romanovih, punih 70 godina nije moglo biti reči. Tek za vreme perestrojke, u časopisu „Ogonjok“, objavljena je beleška Jurovskog, oficira koji je rukovodio likvidacijom, u kojoj je tačno opisano gde su sahranjeni delovi tela carske porodice.

 U julu 1991. pronađeni su ostaci devet osoba. Pored cara i carice i njihove tri kćeri, tu su bili i lekar i posluga. Svi oni sahranjeni su u Petropavlovskoj crkvi u Peterburgu. Krajem jula 2007. prilikom arheoloških raskopavanja, pronađeni su fragmenti kostiju i zubi za koje je ekspertiza, čiji su rezultati objavljeni na godišnjicu streljanja, pokazala da pripadaju careviću Alekseju i kneginji Mariji. Tako su identifikovani ostaci sve četiri princeze, čime je konačno stavljena tačka i na akcije brojnih samozvanki koje su se povremeno pojavljivale po svetu predstavljajući se kao najmlađa careva kći Anastasija, koja je, navodno, preživela.

Ali da se vratimo mecima – nije to gospod Bog slao signale zločincima, već su devojke, koje su već drugu godinu provodile u kućnom pritvoru, svesne da će ako ga ikad napuste, to biti bez igde ičega, spremajući se za budući život van carskih dvorova, u svoje korsete ušile nekoliko kilograma porodičnih brilijanata – da im se nađu u nevolji. U Engleskoj ih je čekao rođak, kralj, koji je, istini za volju, oklevao i merio koliko će to uticati na sudbinu njegove zemlje, ali nije mogao ni da ih odbije. Pokazalo se da je oklevanje bilo sudbonosno.

U Rusiji postoje veoma različita mišljenja o tome koliko je Nikolaj bio dobar vladar, ali se svi slažu da je bio dobar hrišćanin, otac, porodični čovek. Ističe se i njegova velika ljubav prema carici Aleksandri, nemačkoj princezi, koja je pred venčanje, iz protestantske, prešla u pravoslavnu veru, i prihvatila je svom svojom dušom. Poslednjih godina objavljeni su njeni dnevnici i pisma koji su ne samo sjajni memoari, nego i dokumenti epohe. Iz njih se može videti i koliko je poslednji ruski car bio privržen porodici, koliko je požrtvovano brinuo o bolesnom Alekseju. Njegova bolest, hemofilija, zahtevala je stalnu pažnju da se ne povredi. I mada su o tome mogle brinuti guvernante, činili su to uglavnom Aleksandra i Nikolaj... Koliko je samo skandala zabeleženo na dvoru zbog takvog carevog ponašanja...

Hram na krvi

I upravo je ta porodična ljubav bila zla kob Rusije, smatra Solženjicin koji Nikolaja II smatra krivcem za višedecenijsku nesreću koja je zadesila Rusiju. Carevi nemaju pravo na ljubav prema ženi, deci, porodici, bar onda kad je to u koliziji sa državnim interesima. Car je „pomazanik božji“, on je dužan da čuva državu... Da Nikolaj nije toliko voleo svoju porodicu, da nije pojurio kući na prvu vest o dečjim boginjama, ostavivši usred rata Komandu vojske, možda bi sprečio pobunu, da nije mislio samo o ženi i deci, znao bi da nikakve revolucije zapravo nema, pa ni razloga za abdikaciju... U svakom slučaju, Nikolaj II se odrekao prestola uz komentar „Ako sam ja smetnja sreći Rusije... spreman sam ne samo carstvo, nego i život da dam za otadžbinu“. Dao je i jedno i drugo i ono na šta nije bio spreman – živote svoje dece.

Posle abdikacije, boljševici su Romanove prognali u Toboljsk, a godinu dana kasnije u Jekaterinburg, gde su ih smestili u kuću inženjera Ipatijeva, u kojoj će se pojaviti usred noći 17. jula sa informacijom da je situacija u gradu nemirna i da će biti mnogo bezbedniji ako se spuste u podrum. Teško je danas reći da li je Nikolaj II u tu laž poverovao, ali nije imao izbora. Car je nosio sina u naručju, kneginja Olga svoju pudlicu... Kad su sišli u podrum, Jurovski je objavio da je odlučeno da se cela porodica strelja. Bez suda, bez prava na žalbu...

„Kako? Šta?“ – uzviknuo je car (po sećanju Jurovskog). Carica i kneginja Olga su se prekrstile...

Kuća inženjera Ipatijeva sa tragovima krvi i metaka čuvala je sećanje na zločin sve dok jednog dana, devedesetih, tadašnji šef partije na Uralu Boris Jeljcin nije odlučio da je sruši. Na tom mestu kasnije će biti sagrađen Hram svih svetih Rusije, koji narod zove Hram na krvi.

Devedeseta godišnjica smrti Romanovih obeležena je brojnim manifestacijama pa i idejama o povratku monarhije. Naslednici po bočnoj liniji nedavno su podneli zahtev za njihovu rehabilitaciju Vrhovnom sudu, ali je odgovoreno da se ne može rehabilitovati neko ko nikad nije osuđen. Država pomaže stvaranje kulta Romanovih, ne zato što želi povratak monarhije, već zato što želi da se uspostavi državni kontinuitet prekinut zločinom u podrumu doma Ipatijevih.

Članovi carske porodice proglašeni su za svete u avgustu 2000. godine.