Devedesete u dvadesetim

KNjIŽEVNOST I RAT
Tačno je ali i lako reći da je istorijski roman teško napisati zbog nedostatka distance. Bilo bi u redu i pojasniti šta to znači.

Za početak bi valjalo uspostaviti osnovna merila. S tim ciljem ću upreti prstom u najupečatljiviju ratnu građu i njenu nesumnjivo validnu romanesknu obradu.

Prvi svetski rat je možda doživeo najpotpunije uobličenje u Putovanju na kraj noći L. F. Selina, objavljenom 14 godina po okončanju velike vojne. (Sad će se neko umesno setiti Dnevnika o Čarnojeviću Crnjanskog publikovanog već 1921. Ali: koliko to nadahnuto, poetično delo ima stranica i koliko od njih je posvećeno samom ratu? Osim toga, prvi roman srpskog pisca se, izuzev na ekspresionizam, naslanja i na dadaizam čije bi tehnike – njihova apsolutna većina – teško mogle biti primenjive u savremenoj prozi.) Ginter Gras pak objavljuje Dancinšku trilogiju počev od 1959: opet je posredi 14 godina nakon rata, u ovom slučaju Drugog svetskog.

Reči prepune simbolike

No, u celoj stvari, više nego bitna vremenska distanca uopšte ne mora da bude i najbitnija. Gras je stvarao Limeni doboš, Mačku i miša iPseće godine – vrhunske romane o Drugom svetskom ratu – u okruženju apsolutno ideološki distanciranom od onog koje je opisivao: prikazivao je nacističku Nemačku u društvu koje je upravo trpelo denacifikaciju.

Kad bi se neko pak sada i ovde latio proznog tretmana, recimo, NATO napada na SR Jugoslaviju 1999, pisao bi u ambijentu u kom smo, koliko pre nekoliko meseci, ponovo uspeli da se kao i 1999. sukobimo s maltene celim svetom ne usuđujući se da ni pred sobom izgovorimo jednostavnu istinu. A nije tačno da već sada nemamo ratnih romana koji opisuju ovdašnje devedesete: možda najkomercijalniji autor takvih štiva zove se Milorad Ulemek.

Uz nedostatak prostorne i ideološke, pa samim tim i vremenske, naravno da postoji i nedostatak kulturne distance. Ako već uzimamo neizbežni primer četrdesetih, jezik medija i administracije je posle Drugog svetskog rata naveliko prodro i u poeziju, kamoli u prozu. Javni, a zatim i književni, govor se, radom pisaca i intelektualaca, morao nekako osvežiti. To se i desilo, tada, pre svega u Nemačkoj, Italiji i anglosaksonskim sredinama; pak ovde i sada, mnogi izrazi u javnoj upotrebi i dalje su prilično korumpirani događajima krupnih simboličkih učinaka koji su ih obeležili. Još uvek se ne može tek tako, tel quel, u roman što bi se bavio nekim od balkanskih ratova devedesetih, upisati, na primer, reč Srebrenica ili Vukovar ili ma koja od reči što pukom upotrebom nose mnoštvo upečatljivih podznačenja. Slično kao što nije lako koristiti mnoge druge termine ili sintagme koji ne nose toliki ideološki balast, ali koje su takođe od devedesetih dopunjavale ovdašnje područje javnog govora i u međuvremenu se, usled česte i često ne baš najpreciznije upotrebe, prepunile simboličkim potencijalom, do praktične nemogućnosti neutralnog korišćenja.

Sve uzev, ovdašnji javni govor oslikava tranzicionu mešavinu slabo probavljenih Zapadnih uticaja i ideološki nesvarene prošlosti. Da jezik u opštoj, pa time i manje-više legitimnoj upotrebi bude tako šarolik, uticala je pre svega medijska mašinerija pozicije devedesetih, pre svega uvrnuto-bodrijarovskim TV dnevnicima punim maštovitih opisa političkih zbivanja, od koji su mnogi zadržani u javnoj upotrebi. Međutim, koliko god da se, na primer, idiom „ničim neizazvano“ pokušava koristiti i u neutralnom, od svojih erteesovskih izvora odvojenom vidu, on svaku jedinku od imalo ukusa i pamćenja podseća na sankcije i njihovu medijsku obradu, a piscu koji bi posegao za tim inače nepravilnim oblikom, u delo bi, u punoj silini: bez nužne estetske distance, uneo ne samo zadah blokade zemlje nego i TV dnevnika.

Korumpirani jezik

Osim potonjeg medija, izrazitoj šarolikosti javnog govora doprineli su najraznovrsniji subjekti. Jezičke izume umetnika poput Ruzmarina (npr. ono „A i šire“) i Džeja R. („lave“, „care“), ili nove glagolske oblike, skovane u lingvističkim podrumima kriminalnih krugova („ispoštovati“, „otpoštovati“, „odreagovati“, što je „oblik“ kojim su volens-nolens korumpirani i pravilna varijanta „reagovati“ i njene izvedenice) na razne načine su prihvatili neotporni intelektualci i ne baš najpismeniji novinari koji su ušli u medijsku igru (sic!) koristeći se potrebom za novim kadrovima u medijima u doba tranzicije. Takođe, uglavnom od strane potonjih, javni govor je dodatno ukvaren i maštovitim – li – kalkovima engleskog. Tako da: ovdašnji javni govor je legitimizovao mnoštvo protivestetskih lingvističkih oblika koji svakako ne mogu poslužiti u procesu građenja jezika u jednom književnom delu. Pošto je takvih oblika mnogo a upečatljivi su, oni ometaju dotični proces. S druge strane, sam život je doprineo da mnoge toponime i idiome njihova još uvek prenaglašena veza sa ratnim ili političkim događajima koji su se u njima desili, odnosno koji su njima označeni, jezički korumpira utoliko što im je oduzela svu upotrebnu vrednost, bar po merilima pisaca koji bi hteli da ozbiljno stvaraju književnost: oblast što podrazumeva sveža, autorska jezička rešenja.

Zato nije ni najmanje čudno što su na ovdašnji javni govor verovatno najmanje uticali savremeni pisci: knjige većine njih su, viđeno metodom slučajnog uzorka, pune opštih mesta iz medija, s ulice i pijace. Na jeziku korumpiranom frankenštajnovski skrpljenim javnim govorom teško je pisati o temi radikalnih simboličkih učinaka kakva je rat, temi koja je taj javni govor značajno ispunjavala svih ovih godina i koja je povratno krajnje propusna na njegovu izraubovanost.

Najmanje što bi srpski pisac koji bi danas hteo da stvori ambiciozan roman o ratovima devedesetih morao da učini, bilo bi: da dobro oslušne ponudu svog jezika, da sopstveni tekst otrebi od svih opštih mesta ili da im, zasebno, smišlja vrlo maštovite i inovativne kontekste, da za svaku ideološki ili estetski korumpiranu odnosno preosetljivu reč i sintagmu nađe zamenu ili adekvatan – inovativan ili bar neutralan – kontekst. Dakle: da za potrebe tog romana praktično stvori novi, lični jezik. 

Čekajući roman o bombardovanju

Ovaj autor bio je prinuđen na nešto od toga radeći manje osetljiv zadatak: opisujući devedesete, nije ih stavio u okvir klasičnog istorijskog romana, već istoriografske metafikcije: žanra koji ne pribegava slepom poštovanju povesne građe, već se poigrava njome i uzima od nje koliko mu treba. Da bih napisao roman o problemima iz devedesetih, smeštao sam ih u Crnu Goru i Beograd dvadesetih godina 20. veka (Žega) ili u Zemun četrdesetih (Šnit), nastojeći da izgradim paralelni jezički korpus i izbegnem korumpirane domete javnog diskursa. Trudio sam se da parodiram razne idiome i izmišljam toponime i tako dalje. (Poneko je to i prepoznao.) Posredi je jedini način koji je ovaj pisac našao da donekle obradi probleme iz ovdašnjih devedesetih lično stvarajući distancu: ne čekajući da prođu decenije i samim tim se u jednom trenutku dogodi kulturološka, ideološka i opštejezička distanca.

Neko će ratove devedesetih opisati na direktniji način, postigavši svu punoću umetničkog postupka. Kada će se to desiti?

Ne znam, ali 2009. biće deset godina od pominjanog bombardovanja. Šta će tada odgovoriti istinski poznavalac srpske književnosti na jednostavan upit: koji domaći roman je na najbolji način opisao NATO-atak?

Možda će poneko od takvih imati konkretan odgovor. Meni se nešto čini da će mnogo precizniji odgovor biti: ćutanje.