Zagadi pa vladaj

U zemlji u kojoj je sve politika, mladi se ne bave politikom, a ne bave se pošto tek nešto iznad jednog procenta njih smatra da ima neki uticaj na političke procese.

Odziv na nedavnom referendumu bio je skroman, a nesumnjivo bi bio poražavajući kada bi se napravilo istraživanje o učešću nove generacije, stasale u neizmenjeno divljoj tranziciji i partokratiji.

Pre dve decenije započete demokratske promene uporno se koče, sputavaju pa i sabotiraju. Politika je neprivlačna i otuđena. Zagađena teritorija. Stimulans od stotinu evra ne funkcioniše u zemlji u kojoj mladima i njihovim potrebama pripada 0,08 budžeta.

Postoji sijaset strateških, institucionalnih, zakonodavnih ili planskih okvira u koje su ubačeni mladi, ali oni su neizmenjeno suočeni s preprekama integracije u društvo: socijalna nezaštićenost, otežan put ka finansijskoj nezavisnosti, visoka nezaposlenost i nesigurna zaposlenost, neefikasno obrazovanje...

Mladi su lišeni društvene moći u svim sferama društva, pa i u politici koja je „kidnapovana” od strane jedne uske grupe ljudi, smatra sociolog Aleksej Kišjuhas. „Valja razmišljati o tome kako za političko delovanje zainteresovati određene podgrupe mladih, inače sve deluje kao nakaradni paternalizam.”

Među tridesetogodišnjacima je, prema istraživanju Biroa za društvena istraživanja, više od polovine apolitično jer ne vide budućnost u Srbiji. Slede niže obrazovani slojevi koji imaju potrebu za liderom. Samo deo onih s visokim obrazovanjem je spreman da se angažuju na promeni političkog života.

Kakve poruke generacija mladih dobija od sveta politike? Onakve kakva je ovde politika: prevrtljiva, lažljiva, netolerantna, isključiva, bahata, priprosta. Ponuda je svedena na tri opcije.

Prva – politika kao prečica. Pragmatsko uključivanje u vladajuću stranku da bi se dobio ili zadržao posao. Druga – tavorenje u Srbiji uz mučnu podsvest da tu sreće nema. Treća, u koju veruje više od polovine mladih, racionalno isključivanje iz svega, spreman pasoš i čekanje na priliku da se ode na Zapad.

Nije sve zbog zarade. Blizu polovine bi otišlo iz niza drugih razloga, pre svega zbog socijalnog miljea u kome žive. Taj ambijent u kome caruju otimačine, mito, nemoralnost, primitivizam – rečju neuređena država – stvaraju političari. Oni su najodgovorniji što mladi odlaze.

Osećaj duboke isključenosti iz politike dobre polovine mladih je pokazatelj neintegrisanosti u politički sistem društva. SNS je prvi krenuo u generacijsko podmlađivanje. Vladajuća partija nastupa pod sloganom „Aleksandar Vučić – za našu decu”. Naprednjaci traže podršku među mladim gubitnicima tranzicije. Pred junske izbore 2020. SNS je uputio dvostruko više poruka mladima od prve naredne opozicione liste.

Lepo, ali kakvu budućnost mladima sprema SNS? Umesto da dozvoli da razuzdano misle, da plasiraju nove kreativne ideje, da pitaju, oni su ukalupljeni u političke šeme deklarativnog poslušništva i klesanja kulta ličnosti. Preko noći su ubačeni u sivu zonu poprimajući sve osobine birokratizovane partijske gerijatrije.

Naprednjaci se usredsređuju na „svoju mladež” koju poput plastelina modeliraju da bude poslušna i zahvalna. Formatizuju disciplinovanu biračku masu koji zna da im od toga zavisi posao, lečenje, obdanište za decu...

Dosledna stavu da ih ne zanima što je takvo podmlađivanje moralno pogubno, vlast nije zainteresovana da u politička gibanja uključi segment mladih koji Srbiju napuštaju „iz drugih razloga”. Onih koji su reformski raspoloženi i očekuju da žive u savremenom, demokratskom, prosperitetnom i slobodnom društvu.

Pošto ne uspevaju da ih „organizuju”, naprednjaci planski ogađuju politiku. Bolje je stvoriti apstinente jer se tako lakše ostaje na vlasti. Nisu potrebni mladi koji drukčije misle pa da odlaze na nekakve protestne skupove, na kraju i na izbore.

Ako je perspektiva ona koju nudi 28 mladih poslanika SNS-a, loše nam se piše. Njihov doprinos društvu i položaju mladih jeste glasan, ali je poguban po zdravlje stanovništva. Posavetujte lekara ili farmaceuta.

Rivali naprednjaka donekle su se osvežili kadrom srednjih godina, ali mladi-mladi su zapostavljeni i tavore u senci sve vremešnijih stranačkih lidera koji ne daju vlast. Opozicija jednostavno ne uspeva da mlade animira, da im prenese poruku da zanemarena građanska dužnost učešća u politici otvara prostor zloupotrebi politike.

To je tako, kažu, zato što nema pristupa javnom servisu i zato što se guši ono malo profesionalnih medija. Što je samo delimično tačno. Mladi se uglavnom informišu na društvenim mrežama. Kreiraju svoj svet koji im pomaže da žive uz minimalni kontakt sa stvarnošću. Politika je zlo. Disciplinovanim penzionerima prepuštaju da sede ispred ekrana i TV dnevnika RTS-a.

Ništa neobično da ne veruju ni jednoj partiji, da imaju izrazito loše mišljenje o institucijama države i vodećim političarima. Njima ne prolazi priča „glasaj za manje zlo”. Izlazak na izbore ih ne zanima. Glasaju mahom oni koji su u stranci i čije su mame i tate u stranci i oni koji su politički osvešćeni.

To što toliki broj ne želi da shvati da sami mogu da odlučuju o svojoj sudbini, da učestvuju u kreiranju vlasti, u nagrađivanju i kažnjavanju, rezultat je toga što im to niko ne objašnjava, ili barem nedovoljno uverljivo. Tako čitava generacija nestaje u apatiji.

U junu 2020. tek svaki deseti u dobi od 18 do 30 godina izašao je na birališta. Kako očekivati da će se u aprilu animirati posustala armija mladih? Kladim se da će izlaznost ove godine biti još niža.

Ako su mladi nosioci ideje napretka, a jesu, kakvu budućnost sebi Srbija sprema zapostavljajući one u koje se povremeno kune? Srbija će, bez mladih u javnom životu, postati sasvim istrošena zemlja. Ne dopustimo da nezavršena tranzicija proguta još jednu generaciju. Ili ono što je od nje ovde ostalo.