Književni gorostas sa uskog koloseka

Biće to ovako. U jednoj zemlji, nije važno kojoj, u jednoj varoši, može biti bilo koja, i među ljudima, nije važno kakvim, jedan pisac postaće sve čitaniji. Njegova dela će posthumno dobijati nagrade koje nije stekao za života. U toj zemlji, u toj varoši i među tim ljudima njegovi romani postajaće sve vredniji i sve cenjeniji kako vreme prolazi, što će samo značiti da je pisac bio ono što nikada nije želeo. Bio je prorok.

A moglo se naslutiti da će biti baš tako. Kada se činilo da je zaboravljen, on bi se sve više pominjao, baš kao što je i pisao: Niko, ili gotovo niko, ne oseća vreme kao jedno i apsolutno. Čak i oni, da parafraziram Desanku Maksimović, koji ne mere vreme na sate, govore o onom pre i posle i tvrdo veruju da se nešto zbilo samo sada i da to što se zbiva nije ni bilo, ako ih se nije ticalo.

Bilo je to ovako. Sedeo sam s dvojicom novinarskih veterana i jednog od njih, koji ima veze s Ninovom nagradom, pitao sam – kada će je konačno dodeliti Radovanu Belom Markoviću. I upitani i onaj drugi rekli su mi – a zašto bi kada je Beli već ima! Rekao sam da je nema, ali oni su bili spremni da se klade da ju je dobio, zato što se, jednostavno, neke stvari podrazumevaju, bez obzira na to šta piše na „guglu” ili u istoriji srpske književnosti. Kao da smo se preselili u vanvremenski svet vanvremenske zemlje i vanvremenskih junaka iz romana Radovana Belog Markovića.

Kao što se Leonardo Dikaprio usudio da igra Velikog Getsbija posle Roberta Redforda, baš tako će se osećati dobitnik Ninove nagrade. Redford nikada nije dobio Oskar za glavnu mušku ulogu, a Dikaprio jeste, ali za neki drugi film, što je manje važno. Ako dobitnica bude žena, osećaće se kao da igra u rimejku „Fatalne privlačnosti” posle Glen Klouz.

Možda će pobednički roman u zaraćenoj i podeljenoj srpskoj književnosti biti sjajan, ali će nad njim lebdeti senka najvećeg srpskog pisca koji nije dobio Ninovu nagradu.

Ali ni Alfred Hičkok nikada nije dobio Oskar za režiju. Dakle, ručni časovnik Radovana Belog Markovića, upravnika lajkovačke biblioteke, pokazuje neko drugo vreme, ono u kojem s dvojicom kolega, umesto u kafani, odlazim na lajkovačku prugu, gde nas Beli smešta na kolosek koji vodi ka nikuda. Jutro je, nas trojica pušimo, gori nam cigara. Ja sam nadglasan jer je Beli oduvek imao Ninovu nagradu, rekoše mi, iako to nikada nije objavljeno ni zabeleženo.

Ali šta je istina? Ono što se dogodilo, ili ono što mislimo da se dogodilo. Kao što je jednom rekao Borhes, Nobelovu nagradu za književnost nije dobio jer su gospoda u Stokholmu mislila da su mu je već jednom dodelili.

Sada radnju prebacujem u noć. Fikcijski put lajkovačkom prugom se odužio. Godinama pusta železnička stanica ostala je iza nas, decenijama se ne čuju vozovi „ćira” koji su iz Lajkovca krenuli 1908. godine, osvajajući pedalj po pedalj zemlje, kao na Divljem zapadu. Hodamo lajkovačkom prugom i prebacujemo priču na nezaboravni treći napad hokejaške reprezentacije SSSR-a i legendarnog Vladimira Harlamova. Gde nam sad on pade na pamet? Tada je pao mrak. Mediji su objavili vest da je preminuo srpski pisac Radovan Beli Marković.

Zašto sam veštičario tog jutra, na šta me sutradan podsetio kolega. Osećao sam se zbog toga kao saučesnik, zgubudan sa lajkovačke pruge kog je nokautirao voz. Izazvao sam ga na dvoboj i lokomotiva je doputovala iz prošlosti, na zakazanu tuču. Zvezde su joj osvetljavale put. Beli je sklopio svoj ručni sat. Tog trenutka prestao je da kuca.

„Otišao je lajkovačkom prugom, pridružio se tom sazvežđu svojim osobenim glasom, gde su Desanka Maksimović, Ljuba Popović, Branislav Petronijević i još mnogi Valjevci”, rekao mi je Matija Bećković, učenik Valjevske gimnazije, koju je pohađao sa Belim. Reče mi Matija još i ovo:

„Tako kao on niko nije pisao. Marković Koder, najčudniji srpski pesnik, rodio se u Ćelijama kod Lajkovca, baš gde i Beli, tako da je jezik napravio Koder, a onda ga je Beli Marković izneo na sunce, kao blago. Narodni jezik je učinio književnim, a takvoga naroda i takve književnosti nije bilo. On je jezik osećao kao melodiju, ali su se nalazili čitaoci koji su to voleli. Zato je on jedna od najoriginalnijih pojava. Taj njegov književni lavirint ličio je na bube koje se zamotaju u ćilibaru. U toj paučini jezika učinio je da njegove knjige postanu ćilibari. Zato je njegov odlazak crni dan za belo Valjevo i lepu književnost”, kazao je Matija.

Još jedan nerazdvojni prijatelj i saputnik lajkovačkog bibliotekara bio je Dušan Mihajlović, nekadašnji lider Nove demokratije i ministar policije, planinski mudrac koji živi na Povlenu. Dušan se seća kako je Beli bio utemeljivač institucije „povlenskog naroda”. Prvi i jedini doživotni predsednik ekipe pod kodnim nazivom „povlenska grupa”. Dušan poseduje rukom napisana sećanja Belog. Pamti Dušan kako je jednog podneva izašao na sneg, kad, pred kolibom, ugleda krupnu zverku. Beli glavom i bradom. Postigao je rekord, stigavši od Mravinjaca preko Stojimira za manje od sat.

To mu je još jedan prilog da je bio najznačajniji građanin Lajkovca u 20. veku. „Beli je bio povlenski čovek iz srednje Kolubare, izrastao u književnu gromadu koju je teško sagledati”, kazao mi je Dušan Mihajlović, citirajući deo povlenskih zapisa Belog:

„Moja malenkost može samo da doda ovo: sa ovih brda, iz ovog čestitog doma, čovek odlazi pametniji. S tim da mora da bude dosta pametan da bi ovde uopšte došao.”

Na planini je jenjavao njegov kabaretski nihilizam, obuzetost smrću i nonsensom. Posmatrao je prirodu i prirodno kao već davnu prošlost, a slutio je da je i budućnost već pomalo zastarela.

Predviđao je dolazak nekih „čađavih dana”, u kojima sve više ljudi misli da je kolega Dostojevski ubio babu, da je Plehanov bio limar, pa je od svega najbolje otići, rano ujutru, u planinu, visoko, do pod nebo. I biti s orlovima, ako već ne možeš da budeš orao.

Nije Belom padalo na pamet da se skrasi u Beogradu, gde bi u prestonici stekao veze, uspostavio konekcije u književnim i političkim kuloarima gde su instalirane lansirne rampe za eksploziju književnih karijera. S podsmehom je gledao na to. Ostao je u Lajkovcu, kao misteriozni upravnik biblioteke.

U jednoj zemlji, u jednoj varoši, bez vremenske odrednice jer je to moglo biti ko zna kada, možda danas, možda sutra, moguće je i nikada, njegov izmišljeni dvojnik R. B. Marković, mnimi literata, uslužni književnik ili mrtvih duša poklisar, bio je tumač svega što se dogodilo i što će se tek dogoditi. Lajkovac može biti ukleti srpski Makondo iz romana Gabrijela Garsije Markesa ili mistični zamak Hogvorts, škola čarobnjaštva Harija Potera. Književnik, kako su ga jednostavno nazivali Lajkovčani, stvorio je sopstveni univerzum na nekadašnjem velikom železničkom čvorištu, gde se umesto tutnjave vozova čuje mrtva tišina.

Za njega središte, za nas kraj sveta. Toliko o njemu, toliko o nama.