Vajarska moć palca Ameriga Tota

Pečuj – Susret sa skulpturama i keramikom Ameriga Tota (1909–1984), poznatog mađarskog vajara, koji je deo radnog veka proveo u Italiji, bio je dirljiv već na prvi pogled, tokom nedavnog obilaska kolekcije moderne mađarske umetnosti Muzeja Janusa Panonijusa u Pečuju. Osim obimnog stvaralačkog opusa, realizovanog u svetu, Amerigo Tot je ostavio iza sebe živopisnu životnu priču koju retko koji književni ili filmski junak ima.

Potekao je iz seoske porodice koja je živela u Fehervarčurgu u Austrougarskoj, a rođen je kao Imre Tot 27. septembra 1909. u vinogradu. Posle Prvog svetskog rata studirao je na Akademiji primenjenih umetnost između 1926. i 1928. Saznavši za Bauhaus pokret u Desauu u Nemačkoj, postaje njihov učenik 1930. i stiče znanje od poznatih profesora i umetnika kao što su Lajonel Feininger, Vasilij Kandinski, Paul Kle itd. Kada nacionalsocijalisti 1933. zabranjuju Bauhaus, Tot odlazi u Drezden, gde biva uhapšen, ali uspeva da pobegne u Italiju, koja postaje njegova druga domovina.

U Rim stiže peške u junu 1933. Izdržava se crtajući portrete, a noći provodi u skloništu za beskućnike. Studira na Akademiji lepih umetnosti u Rimu, na majstorskom kursu Anđela Zanelija, gde pravi prve skulpture. U vreme Drugog svetskog rata 1943. pridružuje se oslobodilačkom italijanskom pokretu. Prolazi padobransku obuku, a u jednoj od neuspelih misija hapse ga fašisti 1944. Ipak, kada je njihov konvoj pogođen bombom, Tot uspeva da pobegne. Tokom jedne od svojih misija 1945. on vidi Budimpeštu u plamenu iz aviona i spušta se padobranom u okolno područje. Njegov komandant je slučajno tada bio Alesandro Pertini, koji je kasnije postao predsednik Italije. U svojoj poslednjoj misiji Tot je pogođen projektilom u levu ruku, ali se opravio i nastavio da vaja.

Po povratku u Rim rat ga je promenio. Do tada inspirisan renesansom, eksperimentiše s apstraktnim kompozicijama, nalazi vezu s modernim konstruktivističkim tradicijama ili nadrealizmom, dok se u drugim slučajevima približava pop-artu. Tot 1947. pravi veliki reljef pod naslovom „Poslednja večera”. Kreira ilustracije za pesme Šandora Lenarda, upoznaje Đerđa Lukača, filozofa. U svom ateljeu subotom ugošćuje umetnike, političare i filozofe iz celog sveta, između ostalih Pikasa, Salvadora Dalija, kompozitora Igora Stravinskog, a čuveni italijanski romanopisac Alberto Moravija otvara jednu od njegovih izložbi.

Potom umetnik pobeđuje na međunarodnom konkursu za fasadni friz rimske železničke stanice Termini 1949, što se smatra jednim od njegovih najspektakularnijih uspeha i čini ga svetski poznatim. Njegova dela nalaze se u Vatikanu, Rimu i drugim italijanskim gradovima. Izlaže na Bijenalu u Veneciji i stvara scenografiju za balete. Za konstantni rad osvaja značajna svetska priznanja. Dizajnirao je i statuu ispred Konzervatorijuma Linkoln centra u Njujorku za Belu Bartoka, velikog mađarskog muzičara 20. veka, na osnovu koje nastaje maketa za spomenik „Mikrokosmos u Makrokosmosu”. Javna verzija te statue će konačno biti postavljena u Kečkemetu, u Mađarskoj, 1984. godine.

Tot je svojevremeno preuzeo i keramičku manufakturu Vinčenca Pinta u Italiji i pod njegovim rukovodstvom ova fabrika za nekoliko godina dobija međunarodno priznanje. Radio je skulpture i u farbici čuvene Žolnai keramike u Pečuju, u čijem parku se mogu videti njegova dela, a u ovom gradu se 1978. otvara umetnikova stalna postavka. Tot iste te godine postaje i član italijanske akademije nauka. Svoju seriju skulptura, pod nazivom „Stolice”, svojevremeno priprema za Bijenale male skulpture u Pečuju, kojem poklanja i dela kao što su „Krštenje” (1938), „Bogorodica od Čurga” (1968/1980), „Krst kao protest” (1969), „Mrtvu prirodu u Transilvaniji” (1980) i mnoga druga.

Obožavao je brzu vožnju i automobilske trke, igrao i na filmu. Ostvario je ulogu Korleonovog telohranitelja uz Al Pačina, u Kopolinom ostvarenju „Kum II”, i doneo još nekoliko drugih filmskih rola. Kada je 1984. statua „Mikrokosmosa u Makrokosmosu” u znak sećanja na Belu Bartoka svečano postavljena u Kečkemetu u Mađarskoj, samo nekoliko meseci kasnije Tot je preminuo u bolnici u Rimu. Sahranjen je na groblju Farkašreti u Budimpešti. Pikaso je jednom rekao: „Ako biste Svemogućeg pretvorili u vajara, imao bi Arpove oči, Murovu veštinu stvaranja i moć koja je u Totovom palcu.” Te reči su još jedno priznanje, koje će vreme potvrditi, na osnovu bogatog stvaralaštva ovog velikog umetnika i neustrašivog čoveka.

Presek stvaralaštva u Modernoj mađarskoj galeriji

Na nivou Mađarske, jedna od najbogatijih kolekcija Janus Panonijus muzeja daje sveobuhvatan presek dela najznačajnijih domaćih autora likovne umetnosti u periodu od jednog veka. A pored ove stalne postavke Moderne mađarske galerije u Pečuju, može se videti i privremena izložba Ferenca Lantoša s više od 150 dela iz njegovog opusa.