Koga brine mir u Evropi

Rusija neće povući raketno naoružanje iz Kalinjingrada, svoje zapadne enklave na granici s Poljskom, saopšteno je ovih dana u Moskvi, uz objašnjenje: „U sličnim okolnostima, ni Amerikanci ne bi povukli rakete ni sa jednog bezbednosno važnog dela sopstvene teritorije.”

Stratezima u Kremlju nije sporno američko naoružanje, pa ni činjenica da je vojni budžet zapadne sile barem 15 puta veći od njihovog. Sporno je to što se sav pomenuti ubistveni kompleks suparnika, kroz kojekakve vojne sporazume i saveze, sada već opasno približio ruskim granicama. I to na evropskom tlu, hiljadama kilometara daleko od američkog kontinenta, i samo čeka naredbu za dejstvo.

Ali gde je tu Evropa, pretrpana uništavajućim naoružanjem, uključujući i nuklearno, na čije delovanje nema baš nikakvog uticaja? A šta god da se desi na relaciji Vašington–Moskva, obiće se o glave upravo žiteljima Starog kontinenta.

„Bezbednost Evrope je naša bezbednost”, energično govori ovih dana Đuzep Borelj, prvi diplomata EU. „Ukoliko Moskva, kao što je najavila, želi da razgovara o smanjenju napetosti na evropskom prostoru, kao i o budućim garancijama za očuvanje ovdašnjeg mira, to nikako nije pitanje koje se tiče samo SAD i Rusije. Mi definitivno moramo biti uključeni u pregovore.”

Američka strategija ratovanja što dalje od sopstvene teritorije mogla bi upravo po Evropljane da pokaže svu svoju pogubnost. A imajući u vidu trenutnu ukrajinsku krizu, kao i mogućnost sličnih dešavanja u Gruziji, Moldaviji... pretvaranje kontinenta u novo veliko bojište pretnja je koju danas niko ne sme da zanemari. A svi pokušaji da se nađe valjani izlaz iz nastale situacije kao da svesno zaobilaze nadležne u Briselu.

Borelj se u svom apelu, između ostalog, poziva na zaključke tzv. Helsinškog akta, kojim je tokom Konferencije o bezbednosti i saradnji u Evropi (1975) pokušano da se izađe iz tadašnje krize i obezbedi mirna evropska budućnost. Pomenuti akt, međutim, nije predviđao i njegovo zvanično prihvatanje, s potpisima zastupnika država učesnica, i kao takav nikada nije imao obavezujuću snagu.

Danas, međutim, i Evropa i svet su decenijama daleko od pomenute 1975. Istočni blok se raspao, kao i Varšavski pakt, pa i sam Sovjetski Savez. Mnoge međudržavne granice su srušene, da bi neke druge bile dodatno zacementirane, posebno one ka Rusiji. Istina, Zapad se okrenuo ka istoku Starog kontinenta, ali ne radi jačanja saradnje, koja, uzgred, nije ozbiljno postojala ni u vekovima pre dvadesetog, već zarad konačnog prisvajanja teritorija koje su 1991. od strane Evropljana, praktično, prepuštene Amerikancima.

U takvim okolnostima prava adresa za povraćaj određenih prerogativa, posebno onih vezanih za opštu bezbednost, odavno nije Moskva već – Vašington. A za izvlačenja bilo čega suvislog sa druge strane Atlantika trebaće mnogo više od pukog lamentiranja Borelja i briselske administracije. Amerikanci se prostora na koje su čvrsto stupili pre tridesetak godina sigurno neće tek tako odreći.

Kao da smo se, na neki način, vratili u doba „kubanske krize” od pre pola veka, kada je svet takođe bio na samoj ivici rata. Podsetimo, tada su ruske rakete, smeštene u zemlji Fidela Kastra, bile usmerene direktno na SAD, dok su američke, locirane u Turskoj, ciljale na SSSR. Strepnja je minula tek kada su u Vašingtonu odlučili da pognu glavu i bez mnogo buke povuku svoje naoružanje sa turske teritorije. Saglasno, usledilo je i povlačenje ruskog potencijala sa Kube.

Amerikanci su i tada jasno pokazali da borbena dejstva na domaćem tlu za njih definitivno nisu opcija. Za ratovanje su predvideli druge delove sveta, pa, kako vidimo, i Evropu. U to ime „ugurali” su u NATO svaku državu koja se devedesetih godina prošlog veka izvukla ispod dominacije SSSR-a i Rusije i opskrbili je svojim naoružanjem.

I tako, došlo se do neke vrste pat-pozicije u kojoj se čeka prvi pogrešan potez bilo koje strane. Ne da bi se bezglavo grunulo u opšti rat, već da bi se, za početak, procenile snage i odlučnost zaraćenih. Jedan od takvih testova desio se nedavno u Kazahstanu, gde se narod uzbunio zbog drastičnog poskupljenja goriva. Reakcija snaga Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), čiji je Kazahstan član, za cilj je jednako imala da pokaže spremnost i odlučnost istočnog vojnog saveza da na adekvatan način odgovori na eventualno američko uplitanje u dešavanja na centralnoazijskom tlu, kao i jasnu opomenu onima koji maštaju o eventualnom zaposedanju ukrajinsko-ruske granice od strane NATO-a.

Ne treba ni sumnjati da je sve navedeno u vidu imao i Đuzep Borelj kada se oglasio povodom mogućeg uvlačenja EU neevropski sukob.