Izbavljenje teniskog junaka

Nedavno je jedan pametan čovek napisao da je pojava Novaka Đokovića najbolje što nam se desilo u ovom veku. Istina je da su poslednjih decenija u naše čemerne i gurave živote skoro jedinu radost unosili sportisti, a pre svih veliki Nole. U vremenima kada su u bioskopu i na televiziji Srbi prikazivani kao zli teroristi duge masne kose i jurodivog pogleda, u poslednjem trenutku sprečeni da dignu u vazduh Bečku operu ili počine slično nedelo, naš teniser je delovao kao moćan kontrapunkt takvim predrasudama.

Uvek sam imao otpor prema zadriglim i sipljivim likovima koji u kafani, pred televizorom, uzbuđeno kliču: „Dali smo gol!” Dolazilo mi je da ih pitam: „Koji to ’mi’? Pa, vi niste u stanju ni da pretrčite šesnaesterac!” Međutim, moć identifikacije je čudo. Tokom poslednje decenije, kad god Novak igra na drugim kontinentima, ustajao sam u vampirsko doba noći, uzbuđivao se i, često uz bromazepam, odlazio da dospavam. Istini za volju, nisam vikao da smo pobedili, sva zasluga je bila njegova, ali mi je bilo beskrajno drago.

O tim svojim, tačnije našim, emocijama govorio sam prethodnih dana novinarima „Njujork tajmsa”, „Volstritskog žurnala”, „Monda”, australijske, španske, bugarske nacionalne televizije itd. Niko od njih nije insistirao na kontroverzama oko verodostojnosti samih dokumenata, možda i zato što je tu sve jasno. Ako je Novak zaista bio pozitivan, nije smeo da zaražava druge, a ako je potvrda bila krivotvorena, na šta su ukazali nemački novinari, a zatim i neki naši (inače dobronamerni) stručnjaci, opet je sebe doveo u moralno dubiozan položaj. Isto važi i za dve izjave da 14 dana pre puta nije boravio van Srbije. Dopušteno je da mu prijavu popuni saputnik, ali tačnost odgovora je ipak on garantovao svojim potpisom.

Naglasak tih intervjua je srećom bio na formalnom imigracionom postupku. Novak je sebi naštetio nesmotrenom izjavom pre puta da je dobio medicinsko izuzeće. Tokom dvadesetak sati dok je bio u vazduhu, građani Melburna su burno reagovali. Oni su više od devet meseci proveli „zaključani”, morali su da se vakcinišu da bi funkcionisali, pa su taj presedan doživeli kao nepravdu.

Neomiljene tamošnje vlasti su iskoristile priliku da na talasu narodnog nezadovoljstva podignu sebi popularnost. To je očekivani populistički manevar političara, ali je nama dodatno teško palo što je Novak proglašen opasnošću za narodno zdravlje Australijanaca jer bi mogao da ojača antivakcinaška osećanja. Time je jedan pristojan mlad čovek, koji je najčešće (mada ne uvek) uspešno skrivao sopstvenu privatnost, protiv svoje volje promovisan u nazadnjaka.

Da li je i Novak lično doprineo toj predstavi sebe kao jedne od ikona antivakcinaštva? Iskopana je njegova davna izjava: „Ja prvi nisam za vakcine. Neću da se vakcinišem”, uz opasku da bi trebalo više da se govori „o imunitetu, kao načinu odbrane od virusa”. Svako ima prava na svoje mišljenje, kao i na postupke za koje preuzima odgovornost, ali je uputno da javna ličnost izbegava izjašnjavanje o fenomenima van sopstvenih saznajnih kapaciteta. Bez mnogo karikiranja, pandan tom „smatranju” bila bi, po svojoj utemeljenosti, tvrdnja nekog građanina da tenisku lopticu preko mreže valja prebacivati nogom, a ne reketom.

Na Zapadu se citiraju njegove izjave kako zna ljude koji su „kroz energetsku transformaciju, kroz ulogu molitve uspeli da pretvore najotrovniju hranu i možda najzagađeniju vodu u najlekovitiju vodu”, uz objašnjenje: „Naučnici su dokazali da molekuli vode reaguju na naše emocije i ono što mi mislimo.”

Te i slične izjave vuku ka alternativi, ezoteriji i, čak, misticizmu. U tome je suština problema. Čuveni kardiohirurg i cenjeni stručnjak u oblasti medicine sporta, profesor Miljko Ristić, optužuje svog kolegu Branimira Nestorovića da je, s implicitno lošim namerama, gurao Novaka na stranputicu. Verovatno je više ljudi zloupotrebljavalo Novakovu naivnost i prostodušnost. Tako je on izgradio jedan čvrst svetonazor, za čije napuštanje je potrebna hrabrost veća nego na terenu. On bi morao, ako je dovoljno jak, da se odrekne dela sebe.

Potrebni su čestiti i dobronamerni ljudi da ga navedu da shvati koliki su otpadnici od nauke ti čudaci koje on smatra naučnicima. Mada je na polovini četvrte decenije života, on je vrlo inteligentan čovek. Sledstveno, ako bi dobio širu sliku o razlici između šarlatanstva i ozbiljne nauke, sam bio mogao da izvuče pouku. Razumeo bi da je s jedne strane nekoliko nastranih likova koji služe za sprdnju u akademskim krugovima, a da su na drugoj strani vodeće međunarodne organizacije (UN, Unesko, Svetska zdravstvena organizacija), stotine akademija nauka, hiljade univerziteta, desetine hiljada naučnih instituta, stotine hiljada renomiranih naučnika i mnogi milioni lekara.

Novak je suočen s ključnom životnom dilemom. Mnogi ga guraju da postane neshvaćena žrtva „prava na slobodan izbor” (ma šta to značilo), da se otuđi od sveta i da bude upamćen kao zatucani borac protiv vakcinacije, jedne od najvećih ne samo medicinskih već i civilizacijskih tekovina. Alternativa je da poveruje u nauku, da se pridruži ostatku svetske teniske elite, da ostvari u potpunosti svoje potencijale, te da i dalje proslavlja sebe i sredinu iz koje je potekao.

Izbor je na njemu. Sevap je pomoći mu, a sadistička opsesija je gurati ga da dublje tone.

Epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji