Tri veka i jedna sramota

Pančevačka pivara napunila je ovog januara tri veka. Januar je mesec u kom je preduzimljivi Jevrejin Abraham Kepiš iz Požuna dobio befel od zemaljske administracije u Temišvaru da u varoši na Tamišu pokrene proizvodnju penušavog pića i pecaru rakije. Bilo je to 12. dana prvog meseca 1722. godine, a već deceniju i po kasnije pogoni su održavali kapacitet od 3.500 kofa piva i bez prekida radili do početka 19. veka, kada sa tromeđe Gornje Austrije, Bavarske i Češke u pograničnu varoš stiže rodonačelnik pančevačke grane Vajfertovih Georg i preuzima brigu o kuvanju piva, sa za ono vreme najsavremenijom tehnologijom. Baš 12. januara 1937. godine preminuo je njegov unuk Đorđe I. Vajfert, čovek koji je pivarstvo Srbije uveo u zlatno doba, od kog je malo šta ostalo u njegovom rodnom Pančevu. Po rođenju Georg, a sahranjen kao Đorđe, zatekao bi danas ruševne zidine kasnije Stare, pa konfiskovane Narodne, ali u srcima Pančevaca – zauvek Vajfertove pivare.

Teško je poverovati da je to isti onaj kompleks sa starih fotografija, koji od 1948. godine država štiti kao spomenik kulture, a od 1991. kao kulturno dobro od velikog značaja – danas sa dva lica. Ono umivenije počinje u Ulici Nikole Tesle, a nekada Johanesgase u centru varoši, gde je na broju 2 1850. godine svet ugledao Georg, kao jedno od petoro dece Ignjaca i Marije Vajfer. Kako su ga Pančevci tek odskora „otkrili”, tako je i njegova rodna kuća novo otkriće, baš kao i podatak da se veliki sin ove zemlje rodio 15. jula, a ne mesec dana ranije, kako je beležila zvanična biografija.

Odatle zavija zemljana staza do zadnjeg ulaza u 9.000 kvadrata manje romantične priče o fabrici, koja je proizvodnju prekidala samo u ratnim uslovima, a likvidirana je u miru. Fabrici, koja pre deceniju i po samo što nije izgorela u gradu u kom se pivo više ne proizvodi, a poslednja flaša izašla 1977. godine jer kapital ne zna za emocije. Na mala trošna vrata ulazi se u podrumske hodnike među džinovske fermentore i otvorene metalne bazene, u kojima su ležale hiljade litara piva. Kroz mrkli mrak se može samo s jačom baterijskom lampom, u memlu, pa prateći zarđale cevi uzanim stepeništem i na sprat – u srce velelepne nekadašnje fabrike.

A tu tuga, iz pogona u pogon. Nemačke mašine, kotlovi za ohmeljavanje i sladovinu, komovnjak, bistrenik, razvaljene bakarne posude u kojima se pivo kuvalo i „odmaralo”, i sa kojih je odneto sve što se moglo. Unaokolo zidovi nekada lepih pločica s ornamentima, musavi prozori i golubovi, jedini posetioci grandiozne fabrike, do zapuštene sobe za koju se veruje da je bila Vajfertova kancelarija. Samo retki znaju da se ispod proteže i tunel pod nagibom, kojim su bureta s pivom putovala do obližnje zgrade, koju je takođe podigao Vajfert, i prebacivana u drugi deo grada, do fabrike leda, koja je pre mesec dana sravljena sa zemljom.

Istine radi, treba reći da je i ovakvo stanje bolje, od kada je uz nadzor Zavoda za zaštitu kulture u Pančevu sanirano Skladište ječma, a Udruženje građana „Muzej pivarstva” raščistilo šut, opravilo prozore, ojačalo tavanicu i u jednom trenutku otvorilo za posete odeljenje varionice. Tako su ostaci parnih i gasnih postrojenja bledo podsećanje na prvi dim iz najstarije pivare na Balkanu, druge u Evropi, i najdugovečnijeg industrijskog objekta današnje Srbije, dok najuspelije arhitektonsko-urbanističke kreacije, sa konkursa za idejno rešenje rekonstrukcije i revitalizacije pivare, sedam godina hvataju paučinu u nekoj fioci. Rečeno je tada da će „pivara biti objekat u kom će cvetati društveni i kulturni život grada i biti mesto susreta sa blistavom istorijom pivarstva, te da će slaviti zanatsku tradiciju, kao turistički adut Pančeva, jednog od pradavnih industrijskih centara ovog dela Evrope”.