Dometi školske slave na daljinu

Bezmalo dva veka Sveti Sava je školska slava, dan kada su đaci i nastavnici svečari i domaćini okupljeni pod školskim krovom na proslavi koja počinje lomljenjem slavskog kolača i horskim pevanjem Svetosavske himne, a priredbe su ispunjene dramskim prikazima, recitatorskim izvedbama, izložbama đačkih radova i besedama o životu i delu prvog srpskog arhiepiskopa, prosvetitelja, tvorca zakonodavstva, začetnika srpske srednjovekovne književnosti i zaštitnika obrazovnih ustanova. Od tradicije se ne odstupa i u ovo školsko doba omeđeno merama zaštite od širenja zarazne bolesti kovid 19. Sveti Sava se obeležava u svim kućama znanja, bez masovnijeg okupljanja zvanica u svečanim salama, uz slušanje snimka Himne svetitelju Savi, lomljenje slavskog kolača u najužem krugu prosvetnih radnika, ali i svečanim akademijama dostojnim Savindana i dostupnim širokoj publici – onlajn.

Ugledan primer školske slave na daljinu, podvig đaka i profesora Gimnazije „Bora Stanković” u Nišu, juče je okupio više od stotinu gostiju i učesnika iz više gradova na istoj veb-adresi. Uoči praznika, koji kao i sve škole, obeležavaju danas, upriličili su nesvakidašnju Svetosavsku akademiju posvećenu Njegošu, pod nazivom „Ne obnavljamo mi kapelicu, nego ona nas”.

– Sveti Sava zbirno je ime za naš narod. Na svetosavlju se temelji visoko mesto koje imamo u trezorima svetske i hrišćanske umetnosti, kulture i civilizacije. Savindan je 1823. godine ozvaničen kao školska slava. Kada su u to doba neki grčki trgovci kazali da ne znaju ko je Sveti Sava, knez Miloš Obrenović ih je upitao „Zašto vi njega jednoga da ne znate kad mi znamo onolike vaše”, misleći na grčke filozofe. Od 1840. godine običaj je u Srbiji da se na Savindan priređuju školske svečanosti i da se tom prilikom prisutnima besedi o Svetom Savi. On je opraštajući se od zemaljskog života u Velikom Trnovu rekao: „Hvala ti, Bože, za sva dobra koja si mi dao. Sva dobra koja primih od tebe ja dadoh drugima”, a jedan od tih velikih drugih je Petar Drugi Petrović Njegoš. U duhu pedesetogodišnjice od rušenja njegove kapele na Lovćenu, danas na proslavi Savindana, svetosavski dodajemo duhovni kamenčić obnovi Njegoševe kapelice, pokazujemo da Njegoš nije „sirak tužni bez niđe nikoga”, ispunjavamo potomačku obavezu i branimo svetinje – razjasnio je Nenad Stefanović, direktor niške Gimnazije „Bora Stanković”.

Podsetio je da su o Njegošu kao gorostasu srpske kulture govorili velikani poput Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Isidore Sekulić, Nikole Tesle, Mihajla Pupina, Nikolaja Velimirovića, Meše Selimovića, Dobrice Ćosića, Matije Bećkovića... Napominjući da je Njegoš po svim osobenostima najsličniji Svetom Savi, uvod u neobičan program direktor gimnazije krunisao je Njegoševom porukom „Sjeti me se đegođ kad me već ne bude. Neka potomstvo dozna za namjere naše kad mu djela ne mogah ostaviti” i rečima blaženopočivšeg patrijarha Irineja: „Put kojim treba da idemo nema potrebe da tražimo, on je zacrtan i zove se – svetosavski.”

Kada je Ivo Andrić opisao Njegoša kao zatočenika kosovske misli opisao je svakog srpskog pesnika, ukazali su gimnazijalci najavljujući obraćanje jednog od takvih Njegoševih sazatočenika akademika Matije Bećkovića. Osmehnuo se Bećković na đački zaključak da upravo on „Njegošu želi obretenije u kapeli i ćera se sa nesojima evo već pola veka i ćeraće se još”.

– Srećna slava! Posebno me raduje što ste program Svetosavske akademije posvetili obnovi Njegoševe kapele na Lovćenu. Kada je kapela osvećena i podignuta, govor je držao Sveti vladika Nikolaj Velimirović u prisustvu njegovog veličanstva kralja Aleksandra Karađorđevića i kraljice Marije. Prva reč vladike bila je: „Vaše veličanstvo, na kolena.” Kralj je kleknuo, a kada je ustao, Nikolaj je produžio: „Evo nas na krovu naše otadžbine.” Sada ja mogu dodati evo nas na krovu našega duha. Taj vrh je u naše vreme srušen i nije pomoglo zapomaganje svih mislećih ljudi ondašnje Jugoslavije koji su jednim glasom ustali da zaštite ovaj najuspeliji monumentum, grobnu crkvu koja je ceo Lovćen pretvorila u spomenik. Njen projektant je bio slavni ruski arhitekta Nikolaj Krasnov, koji je napravio hiljade skica dok je našao najbolje rešenje. Austrougarska je bombardovala Njegoševu grobnu crkvu u nameri da tu podigne spomenik Franji Josifu, kada se to desilo, rekli su da pad Lovćena više raduje nego pad Moskve – pripovedao je Bećković.

Njegovim rečima Njegoš je odabrao da vekuje na Lovćenu da bi nastavio i posle smrti borbu koju je vodio za života.

– Rušenje kapele na Lovćenu je najvarvarskiji čin koji se dogodio u modernom dobu. Napravljena je sasvim druga, necrkvena, nepravoslavna građevina koja se zove mauzolej i kojoj ne bi bilo nikakve mane da se nalazi u nekoj pustinji. Prošlo je toliko vremena i Lovćen nije primio ovu građevinu. Koliko je kapela bila srasla tom planinom, toliko je mauzolej odudaran od nje i Njegoševog duha. Došlo je vreme da se kapela obnovi, kao znak pomirenja i ozdravljenja, ne da se sruši mauzolej koji ostaje zauvek spomenik jednom vremenu, nego da se povratimo mi sebi. Lovćen je dotle dokle se čuje njegovo srce. Radujem se što ste ovoj temi posvetili Svetosavsku svečanost, a zajedno s vama na nebu se raduju i Njegoš i Bora Stanković – kazao je Bećković.