Zrenjaninska filharmonija

Filharmonija, kako to lepo zvuči. A da li zvuči dobro, pitanje je sad. Povod da napišem ove redove bilo je kratko obaveštenje u „Politici” da naš čuveni violinista Stefan Milenković nastupa u nedelju (9. januara ove godine) sa Zrenjaninskom filharmonijom.

Malo me je iznenadila ova vest, jer sam 20 godina, od 1962. do 1982, radio u tom istom Zrenjaninu. Bio sam profesor i direktor Muzičke škole „Josif Marinković”. I tada je bilo pokušaja da se formira simfonijski orkestar, ali se odustalo od te ideje, jer je naša velika želja i zamisao počivala na nerealnim osnovama. Umesto tih naših velikih ambicija formiran je gudački kamerni orkestar koji su sačinjavali profesori i učenici gudačkog odseka škole. Tako zamišljen Zrenjaninski kamerni orkestar vodio je naš poznati violinski pedagog Dejan Mihailović.

Odgovorno tvrdim da je taj ansambl, zahvaljujući upornom radu i zalaganju dirigenta Mihailovića, stekao solidan umetnički nivo i društveni status, što je više puta potvrđivao i danas, s novim poletom i u obnovljenom sastavu. Prema tome, dragi filharmoničari, ostavite se megalomanskih zahvata i negujte ovu vrstu izvođačke umetnosti kroz kamerne sastave, koji će svojim postojanjem i javnim nastupanjima doprineti razvoju naše muzičke kulture, koja svakako ima zavidno mesto u društvu i u aktuelnim okolnostima.

Smatram da bi Vojvodina trebalo da ima jedno reprezentativno muzičko telo, kakvo je već dve decenije star, izvanredan Vojvođanski simfonijski orkestar, koji bi svojim odličnim programima, s renomiranim solistima i dirigentima, morao da pokriva i celu pokrajinu, kao što se u celom kulturnom svetu to radi. Ostavimo se prakse gostujućih kolega muzičara (koji, hteli to ili ne, moraju da žive u kućama na točkovima), jer naša muzička kultura na taj način ne bi dobila ništa, osim briga i dodatnih finansijskih nevolja.

Dušan Omorac,
kompozitor i profesor u penziji