Melem na rane

Gotovo u svakom kriznom periodu preduge i prebogate karijere Novaka Đokovića za utehu smo dobijali nagli iskorak neke naše nove nade. Teniska 2016. završena je najavom njegovog najdužeg i najtežeg rezultatskog pada, ali je ista godina pripala sedamnaestogodišnjem Miomiru Kecmanoviću, kao najboljem junioru sveta.

U Indijan Velsu 2019, kada se Đokovićev uspešni povratak prekinuo neočekivanim porazom u trećem kolu, Kecmanović je osvetlao obraz srpskog tenisa plasmanom u četvrtfinale i ulaskom među 100 najboljih na svetu. Slično je bilo i u Sinsinatiju iste godine, kada Novak nije uspeo da odbrani titulu, a Miomir se proslavio pobedom protiv Aleksandra Zvereva i ušao u prvih 50.

Od tada, tokom dve turbulentne godine karantinskih mera, prvi reket sveta je nizao uspehe, a naš najmlađi predstavnik na velikoj sceni je polako trošio kapital ranije osvojenih poena. I dođe 2022, devetostruki šampion Melburna bude sudski sprečen da brani svoje pehare, a nad preostalim srpskim teniserima se nadvije pitanje: kako dalje? To što mi pamtimo gest Dušana Lajovića – širenje srpske zastave sa Đokovićevim likom i porukom da je to najbolji teniser svih vremena, svidelo se to kome ili ne – ostatku sveta malo znači.

Druge je moguće ubediti jedino pobedama na terenu, a tu je ulogu još jednom preuzeo najmlađi. Nesuđeni Đokovićev protivnik u prvom kolu postao mu je zamena na terenu. Naravno, osmina finala nije ni približna dometima najboljeg svih vremena, ali za dvadesetdvogodišnjeg Beograđanina to je džinovski skok i daleko najvredniji rezultat u dosadašnjoj karijeri jer na grend slem sceni dotle nije stizao dalje od drugog kola.

Teniski razvoj dečaka iz ugledne beogradske porodice, rođenog 31. avgusta 1999, bio je drugačiji od drugih, ali umnogome i ponavljanje poznate priča o tome kako je teško od ranog talenta i prvih uspeha stići do vrha. I kako je još sto puta teže biti Novak Đoković.

Kada je imao 13 godina i potpisane procene potencijala, Mišini roditelji, po profesiji hirurzi, primenili su težak i nezahvalan hirurški rez, šaljući sina u teniski kamp u Floridi, ne bi li dobio maksimalne uslove za sportski razvoj. Svu brigu o dečakovom razvoju preuzela je njegova tetka, doktor psihologije.

Obično se govori o materijalnim odricanjima roditelja talentovane dece, a često se zaboravljaju duševna, kada ono raste i bori se na drugom kraju sveta. Garancije za uspeh ne postoje. Nije ih bilo sa 13 godina, ni kada je oborio rekord po dužini vladavine na juniorskoj svetskoj listi. Niti kada je prvi posle četiri decenije uspeo da odbrani titulu u Oranž boulu, gde je u finalu savladao Stefanosa Cicipasa, danas četvrtog tenisera sveta. Ni kada je stigao do finala juniorskog grend slem turnira u Njujorku, gde ga je zaustavio Feliks Ože-Alijasim, danas deveti na ATP listi.

Ipak, žrtve su se na kraju isplatile. Od osmine finala u Melburnu mete mogu da budu samo još više jer je pred Kecmanovićem još pet-šest godina do pune teniske zrelosti. Svaki stepenik više biće melem na rane neodigranog srpskog derbija u Australiji.