Sreća je igrati različite stilove

Želim da igram sve dok uživam i osećam da to mogu da radim sa željenim kvalitetom. Imam velika očekivanja od sebe. Postigla sam gotovo sve što sam želela iako mnogo toga nisam planirala, kaže Lusija Lakara, vrhunska španska balerina koja je 14 godina igrala i vodila Minhenski državni balet (od 2002. do 2016). Posle toga se u 41. godini odlučila za status slobodnog umetnika i postala stalni gost u tri evropske trupe, i to u Baletu Dortmund, ansamblu Viktora Uljatea u Madridu i trupi Rasela Malifanta.

U mladosti se Lusija Lakara školovala u San Sebastjanu, a zatim kod Viktora Uljatea u Madridu, da bi sa samo 15 godina postala članica njegove trupe, debitujući u Balanšinovom komadu „Alegro briljante”. Posle četiri sezone provedene u ovoj trupi dobija angažman kao prvakinja u Baletu Marseja, kod čuvenog Rolana Petija. Tokom 1997. godine nastavlja karijeru u Baletu San Franciska, a potom sledi dolazak u Minhenski državni balet 2002. Te sezone dobija nagradu „Nižinski”, dok nekoliko meseci kasnije postaje laureatkinja nagrade „Benoa” za umetničku igru, i to za ulogu Tatjane u Krankovom „Onjeginu”. U Sankt Peterburgu je 2011. imenovana za balerinu decenije.

Danas je Lusija Lakara baletska zvezda koja gostuje na najboljim svetskim scenama, a nedavno je s partnerom Metjuom Goldingom, osnovala produkcijsku kuću. Naša publika moći će da uživa u igri Lusije Lakare baš s Metjuom Goldingom u delu „Fordlandija” Teatra Dortmund, koju potpisuje više koreografa, 17. marta u 20 časova u Madlenianumu, na 19. Beogradskom festivalu igre, koji se održava u Srbiji od 16. marta do 12. aprila.

– „Fordlandiju” je postavilo četvoro koreografa: Ana Hop, Jurij Posokov, Huanho Arkez i Kristofer Vildon, a nastala je iz potrebe da sanjamo. Zatvaranje u proleće 2020. godine šokiralo nas je i navelo da izmislimo „Fordlandiju”, za koju smo tih dana živeli. Stvaranje u neobičnom prostoru svog doma, preko različitih video-platformi, davalo nam je kiseonik koji nam je bio potreban tokom izolacije. Ti razgovori i vežbanje u skučenom prostoru, a zatim planiranje premijere i gostovanja ponudili su dovoljno razloga da verujemo da će se stvari popraviti – kaže Lusija Lakara. I dodaje da je ovo njena prva predstava u kojoj scenu deli isključivo s Metjuom Goldingom.

– Ranije smo bili partneri samo u velikim klasičnim repertoarskim ostvarenjima. Međutim, oboje smo pre pandemije sarađivali sa dva koreografa, Jurijem Posokovom i Anom Hop. I bilo nam je zabavno jer su njih dvoje dva sveta. Potpuno različiti umetnici i koreografi. Verovali smo da kroz raznovrsne stilove možemo bolje da izrazimo osećanje udaljenosti i želje da se ponovo sastanemo, koristeći različita gledišta i jezike. Zato smo pozvali četiri koreografa koja poseduju osobene poetike. U predstavi ima mnogo audio-vizuelnih projekcija koje nas prate tokom izvođenja. Snimci kada sam ja na sceni uglavnom su načinjeni u mom gradu Zumaji u Španiji, dok su drugi, na kojima je Metju, nastali u Holandiji, u šumi ili na plaži – kaže naša sagovornica.

O Srbiji i Beogradskom festivalu igre iskreno navodi da ona u našu zemlju stiže prvi put i da je veoma uzbuđena zbog toga:

– Velika je motivacija za igrača da nastupa u novom pozorištu, gradu i zemlji jer je divno imati mogućnost da doprete do različitih ljudi. O Beogradskom festivalu igre čula sam mnogo pozitivnih komentara i kritika. To je velika evropska manifestacija i drago mi je da smo njen deo.

O planovima i omiljenim ulogama naša sagovornica ističe da trenutno ne nastupa samo s „Fordlandijom” već i s drugom predstavom „U tišini noći”, koju kao koreograf potpisuje Golding. Njihova saradnja tako dobro teče da sada pripremaju i treći komad pod nazivom „Izgubljena pisma”. Premijera je krajem ove godine.

O različitim stilovima i trajanju aktivne igračke karijere Lusija Lakara za kraj kaže:

– Prelazak sa klasičnog na neoklasični stil ili savremenu igru pun je izazova. Sreća je igrati različite stilove, a to je zanimljiv prtljag i pomaže da kreirate sopstveni identitet. Nikad nisam želela da budem zarobljena ni u jednom stilu igre, stvar je lične odgovornosti da to ne dozvolite. Umetnik mora stalno da izlazi iz zone komfora preispitujući se kroz ozbiljne i hrabre eksperimente. Igrač može imati dugu karijeru, ako je planira inteligentno. Ne možete očekivati da na isti način igrate balet sa 20, 30 i 40 godina. Morate se prilagođavati i razvijati. Silvi Gilem smatram primerom jer je nastupala do svoje 51. godine i bila je savršenstvo u onome što je radila.