Teror lepote

Teror lepote prisutan je na svakom koraku. Od devojčica, vaspitavanih od strane društvenih mreža i televizija, očekuje se da izgledaju starije nego što jesu, a od sredovečnih kao da su u cvetu mladosti. A i kako očekivati da ih majke vaspitavaju kad i one žele da budu kao lica sa malih ekrana. Zajedno gledaju sadržaje koji se nikako ne mogu nazvati „porodičnim”. Zapravo, ti programi nisu uopšte za gledanje, niti za uzor bilo kome, a kamoli najmlađima.

U takvom našem novom vrlom svetu, višak kilograma je neprihvatljiv, bore, celulit, nesavršen nos, male grudi, takođe. Nijedan telesni nedostatak se ne prašta. Takvima je ulaz na javnu scenu zabranjen. „Vitamini, proteini... Samo da je... top”, pevaju uglas tinejdžeri čuveni reperski hit. Kao da ga poslušno, hipnotisano slušaju svi... I to ne samo mladi, kojima se i da progledati kroz prste, već ovu mantru prate i TV lica, oni koji bi trebalo da nam budu uzor. I to u svim mogućim programima, ne samo više na estradi.

U jednoj siromašnoj zemlji na Balkanu svi termini u salonima za ulepšavanje su popunjeni. Teretane su, i u doba pandemije, krcate. Svi bi da budu savršenih mladalačkih dimenzija, i u poznijim godinama. Jer, to je danas imperativ. Ako nije tako, nisi društveno prihvatljiv.

Lepo je da smo lepi. To jeste naš brend. Srpska lepota. Lepo je da brinemo o sebi. Ali, podjednako je važna i mentalna higijena... Kako to objasniti mamama, a onda i ćerkama? I gde je granica?

A biblioteke nikad praznije... Galerije takođe... Pozorišta jedva opstaju... Učionice opustošene. Fizička lepota pobedila je onu duhovnu! Ko je kriv? Da nisu možda i mediji?

Nameću li nam modele kako treba da izgledamo? Gledajući sve one koji dospevaju ispred kamera... da li se postidimo svog izgleda? Poželimo li i mi da odmah zakažemo svoj termin u salonu? Vidimo li pravi odraz sebe u ogledalu? Ili nam se učini da nam je i nos prevelik, zubi nedovoljno izbeljeni, podbradak prevelik naspram onih koje gledamo sa malih ekrana? Očas posla zaboravljamo diplomu i trud, učenje, autentičnost, sopstvenost, jer ko haje za to! Televizija u nama izaziva nesigurnost. Danas izgleda nije važno šta pričamo javno i kako mislimo... Važno je da smo top! I ima li mesta za umerenost, prefinjenost i meru na TV ekranu i za one kojima je lepota reči važnija od filera?

Svaki dan gledamo utrkivanja – ko je više intervencija imao, ko je mršaviji, ko ima novije obrve i svež botoks... Preporučuju nam ulepšani život, investicije u lepotu, a retko ko priča kako da se izborimo sa traumama, dilemama, neprihvatanjem, starenjem, srednjim godinama koje kao da su „proterane” iz medija. Danas je izgleda sramota biti star, i stariti...

Plasiraju nam se kreme za bore, laseri, plastična hirurgija. Jer, valjda, u eri plastike i mi treba da budemo plastični... Robotizovani, što manje prirodni, dehumanizovani. Kad ionako empatije nema... Priča se sve više o fizičkom nasilju nad ženama, a zar i ovo nije svojevrsno nasilje?

Da li će nam život biti lepši ako ugradimo koji implant? Možda je pravo vreme da neko počne da razmišlja o implantima za mozak. Zar treba da smo srećni što je program iz kulture našao svoje stalno mesto u programskoj šemi Drugog kanala RTS za koji i ne znamo na kom je broju. Na broju dva sigurno nije... Ni na daljinskom ni po prioritetima u našim životima. Sa kojim osećanjem se ujutro probuditi ako nam dobro jutro žele utegnute dame u zelenim kombinezonima?

O tome koliko su sasvim jednostavne, prirodne, pametne rečite žene u srednjim godinama skrajnute, razgovarala je na svom Instagram profilu, u „lajv” uključenju, iskusna voditeljka Milica Gacin sa vrsnom koleginicom Ivanom Zarić. Na žalost, i ovaj razgovor nismo mogli da čujemo na nekom kanalu sa nacionalnom frekvencijom. Čulo ga je tek šezdesetak ljudi koji su imali sreće da se u tom trenutku nađu na Instagramu.

Ovakvi razgovori osvešćenih samosvesnih dama, koje pored fizičke lepote imaju i šta da nam pametno kažu, treba da budu češća praksa, pogotovo televizija koje su dostupne svima.