Komercijalna, simpatična i pitka filmska tvorevina

Grupi igranih filmova zaslužnih za masovan povratak gledalaca u domaće bioskope – a tu grupu čine Petrovićev „Nečista krv – Greh predaka”, Bjelogrlićev „Toma” i Avramovićev „Južni vetar 2: Ubrzanje” – sada se pridružuje i „Zlatni dečko”, s kojim u formi dugog metra rediteljski debituje Ognjen Janković, poznat i kao član muzičkog benda „Beogradski sindikat”.

U svim ovim pobrojanim bioskopskim hitovima komercijalni potencijal i efekat nose primat nad umetnošću mada se za neke od njih može reći da u sebi (u većoj ili manjoj meri) sadrže i one elemente zbog kojih se film još naziva i sedmom umetnošću. Ne i za „Zlatnog dečka”. Jer to je samo komercijalno potentna, simpatična i pitka filmska tvorevina, u službi nagoveštavanja šta bi se sve moglo još zaplesti i rasplesti u najavljenoj televizijskoj seriji koja će uslediti. I fudbal nazivaju „najsporednijom stvari na svetu” iako je jasno da zbog silnih miliona i milijardi koje se vrte na terenu, tribinama, VIP ložama, u samim klubovima i izvan njih ta „stvar” nikako nije sporedna, niti može biti.

Tu gospodari (i nad ovim sportom dominira) njegovo veličanstvo – novac, koji vrti i gde burgija neće. Fudbaler koga bi trebalo smatrati, tretirati i nazivati sportistom stavlja se u ulogu robe za prodaju i preprodaju na veoma unosnom podzemnom i nadzemnom (javnom) tržištu ljudskog mesa. Častan, zahtevan i težak sport pretvoren je u leglo mešetara bliskih kriminalu, od onog najvišeg i nasofisticiranijeg do onog prostog, uličnog i sve to uz podršku zaludelih navijačkih glava što im se mozak smanjuje srazmerno rastu pivskih stomaka.

Ovaj i ovakav lament nad fudbalom i fudbalerima naravno da ne postoji u Jankovićevom filmu, već je to posledica mog (i ženskog i laičkog) razmišljanja o tome šta sam u njemu videla, a šta nisam – a mogla sam, da su scenaristi Aleksa i Vuk Ršumović i sam Ognjen Janković malo bolje zasukali rukave dok su pisali. Sama naracija u „Zlatnom dečku” ima slabosti. Nijedan lik, uključujući i onaj glavni, nije dovoljno razvijen i motivisan, ali ipak svi oni, i tako nedorečeni, funkcionišu i priča teče pitko i dovoljno razumljivo. Površina je zagrebana. U dubine teme se ne zalazi.

Jankovićeva režija je brzopotezna. Podseća na režiju muzičkih spotova. Montažni rezovi su kratki, stvorena je dobra dinamika i ritam, čime se gledaocu drži pažnja. „Zlatni dečko” ni u jednom trenutku nije dosadan. Odabir Denisa Murića („Ničije dete”, „Enklava”, „Toma”) za tumača glavnog lika – Denisa Markovića, vanserijski talentovanog mladog fudbalera, životno i emotivno nezrelog momka nezgodnog temperamenta – pun pogodak je za ovaj film. Murić se razvija u sve značajniju glumačku pojavu, njegov talenat je nesporan, a dramski kapacitet već sada prilično veliki. Njemu se u filmu pridružuje harizmatična pojava i gluma Igora Benčine u liku Makija, bivšeg robijaša koji postaje Denisov lični trener i „treći partnerski menadžer”. Interakcija Murića i Benčine stvara neku vrstu magijske hemije zbog koje je teško odvojiti oči od platna dok su njih dvojica u kadru. Tu su još i odlični Andrija Kuzmanović (uvek zna kako treba s filmskom kamerom) u liku prvog Denisovog menadžera Čakija, Petar Strugar i Ljubomir Bulajić kao krimogena braća Uskoković, kojima je Čaki za kockarski dug „utopio” mladog fudbalera, Tihomir Stanić kao vrhunski menadžerski mešetar Omer i glumice Alisa Radaković i Jovana Gavrilović u (nedorečenim i u skicu pretvorenim) likovima devojaka do kojih je Denisu na različite načine stalo.

Film je odlično snimljen (direktor fotografije Luka Milićević), scenografija i kostimografija su moderne i funkcionalne, postprodukcija je na zavidnom nivou i sve to čini nesavršenog „Zlatnog dečka” poželjnijim za gledanje na velikom platnu. Zato maske na lice, pa u bioskop.