Enciklopedija u glavi

Stalno mesto u raspravama na temu književnog prevođenja jeste isticanje potrebe da književna dela prevode oni koji se profesionalno bave baš ovom vrstom umetnosti. Najčešće se pritom ističe jezički aspekt – koliko je neophodno odlično poznavati oba jezika, i onaj sa koga se prevodi i onaj na koji se prevodi, koliko je potrebno imati dara za rešavanje igara rečima, kako je bitno odabrati ispravan registar, koliko je, na kraju krajeva, neophodno imati čistog književnog dara kako bi se tekst na jednom jeziku preneo na drugi jezik i pritom reklo „gotovo isto”. I s pravom, budući da je to svakako uslov sine qua non, bez koga istinskog, kvalitetnog prevođenja nema.

Postoji, međutim, još jedan podjednako važan aspekt: ono što se tradicionalno naziva širokom opštom kulturom, ili čak enciklopedijskim znanjem. Svako delo zahteva poznavanje, u većoj ili manjoj meri, određenog skupa informacija koje je autor upleo u likove, situacije, atmosferu, jednom rečju – kontekst svoga dela. To mogu biti informacije vezane, na primer, za određeni istorijski period u datoj zemlji gde se dešava radnja, pojedinosti vezane za određenu profesiju kojom se bavi neki lik, za neke običaje date populacije i slično. Posebnu komplikaciju ovde predstavlja činjenica da neke od tih informacija primarnim čitaocima – savremenicima i sunarodnicima autora predstavljaju pasivno znanje, nešto što se samo po sebi podrazumeva u kulturnom miljeu njihove realnosti. Tu se prevodilac suočava sa dilemom o tome da li je i kada potrebno pisati napomene prevodnim čitaocima ili treba da ima poverenja u to da će sami shvatiti o čemu je reč.

Drugi primer mogla bi biti dela koja je autor čitao i koja ili direktno citira ili parafrazira, ili evocira na neki drugi način. Prevodiocu je tu potrebno da za početak sam uspe da prepozna o kom delu kog autora je reč, da zna ili da proveri je li to delo već prevođeno i da s tim u skladu tretira referencu.

I šta je sada prevodiocu činiti? Potrebno je da se drži one stare narodne mudrosti i da se uči dok je živ. Svako novo delo je prilika da se neka nova oblast istraži, nešto novo otkrije, nešto staro i zaboravljeno obnovi ili pak neko znanje proširi. I potrebna je iskrenost prema sebi samom, da ne pristupa sa stavom da zna sve o svemu, nego da za sve nepoznato ili nedovoljno poznato odvoji vreme i volju da to istraži, barem u onoj meri u kojoj je to potrebno za prevod na kom trenutno radi. Ali i da bude zahvalan na prilici koju je dobio da obogati sopstvenu unutrašnju riznicu znanja. Zbog toga ne može tek svako, ma koliko dobro poznavao jezike potrebne za određeni prevod, da se lati tog posla, i lepog i teškog u podjednakoj meri.

A šta će nam, na kraju, biti potrebno iz tog širokog spektra znanja koje smo sakupili, te lične enciklopedije u našoj glavi? Zavisi od konteksta.

Književni prevodilac sa italijanskog, engleskog, francuskog i latinskog jezika