Uticaj poljoprivrede na životnu sredinu

Zagađenje životne sredine priroda ne može da oprosti. Mi pravdamo svoje nerazumne postupke jer nemamo veštinu odgovarajućeg prilagođavanja uslovima životne sredine, kaže Alvin Tofler.

Iza kompletnog energetskog sektora, poljoprivreda se nalazi na drugom mestu zagađivača životne sredine uz učešće od 5,8 odsto i oduvek je bila ekološki destruktivna. U državama u kojima postoje velike farme krava, svinja i živine, poljoprivreda u zagađenju životne sredine učestvuje sa 15 odsto.

Najveća briga je proizvodnja hrane, prilikom koje se nekontrolisanim postupcima uzrokuje zagađenje životne sredine, ali i same hrane.

Suviše biljaka i stoke po jedinici površine predstavljaju sredinu koja pogoduje razvoju bolesti i visokoj emisiji štetnih materija. Na primer, u emisiji metana industrija učestvuje sa 38 odsto, a poljoprivreda sa 10 odsto. Govedarstvo mnogo utiče na emisiju metana. Pošto smanjenje broja krava, koje bi izazvalo manju proizvodnju mleka i mesa, ne možemo da prihvatimo, stručnjaci i odgajivači imaju obavezu da koriste postupke koji kontrolišu višak metana i drugih štetnih gasova u zatvorenom prostoru.

Istraživanja srpskih stručnjaka upućuju da proizvodnju mleka i mesa možemo osigurati pravilnim korišćenjem ishrane: paša–seno, senaža – silaža i zrno. Srbija ima oko 550.000 hektara livada i milion hektara pašnjaka, zapuštenih i male produktivne sposobnosti. Ipak, pod prinudom klimatskih promena, ekonomije u proizvodnji mesa i mleka, vratićemo se napuštenim i zaboravljenim travnjacima. Oni su izvor hrane za stoku, ali i za očuvanje životne sredine.

Potrebno je voditi brigu o tome da u zatvorenom prostoru boravi odgovarajući broj grla. Više grla od njihovog optimalnog broja dovodi do potrebe za korišćenjem antibiotika kako bi se održalo zdravlje životinja.

Neophodno je da i broj biljaka bude optimalan. Ako po jedinici površine ima previše biljaka, uzročnike bolesti i štetne insekte ne možemo kontrolisati bez pesticida.

Grupa stručnjaka preuzela je odgovornost za kontrolu biljnih bolesti i štetnih insekata odgovarajućim postupcima. I kad je reč o kontroli objekata za odgoj stoke pristup je sličan. Primenom novih eko-postupaka moguće je kontrolisati štetne patogene, viruse i gasove (amonijak, sumporna jedinjenja, metan, fenolna jedinjenja...). Zato se mnoge države opredeljuju za uređenje uslova za odgoj stoke na otvorenom i korišćenje postupaka i materijala koji pomažu da sa poljoprivrede skinemo optužbu da je ona glavni uzročnik ekoloških problema.

Dr Luka Radoja