Glumci uvek imaju potrebu da omeđe uloge

Krenuli smo kao kroz arheološki eksperiment da kopamo po slojevima drame „Amsterdam”, da kroz takav proces tragamo za važnim istorijskim kodovima, temama kao što je Holokaust, kojim se pored ostalog i bavi ovo delo. Odnosno hoćemo da sagledamo iz kog ugla se danas može analizirati takva tema, a da je ne tretiramo kao istorijsku činjenicu koju posmatramo sa distancom ili predznanjem koje imamo iz književnih dela.

Da je naša zemlja rasadnik darovitih umetnika najbolji primer je mladi glumac Marko Grabež koji nas je osvojio svojom scenskom energijom, skromnošću, vaspitanjem, a koji je ovako za „Politiku” komentarisao svoj novi pozorišni iskorak: predstavu „Amsterdam”, nagrađivane a nama manje poznate izraelske dramske autorke Maje Jasur Arad, koju u Ateljeu 212 režira Iva Milošević. Premijera je 11. februara na sceni „Mira Trailović”. Predstava će biti realizovana u saradnji sa ambasadom Izraela. U glumačkoj ekipi su i Ana Mandić, Dragana Đukić i Dejan Dedić.

Junakinja drame „Amsterdam” u kojoj nema likova je izraelska violinistkinja koja stanuje u najvećem gradu Holandije, a nalazi se u poodmakloj trudnoći. Jednog dana misteriozni račun za gas još od 1944. godine stiže na njenu adresu na naplatu. Taj bizarni događaj pokreće niz uznemirujućih osećanja: odbačenosti, otuđenosti, neprilagođenosti, kao i pitanja kolektivnog identiteta.

– Priča kojom se bavi drama „Amsterdam” je neiscrpni izvor koji može neprestano da se istražuje, ali je bitno na koji način se pristupa toj temu, kao i ugao gledanja. Maja Jasur Arad svakako ima zanimljiv pogled na celu priču, bavi se analizom društva. Otuda i naslov „Amsterdam”, zaokupljeni smo s jedne strane analizom tog liberalnog progresivnog društva, koje je sinonim za Holandiju. S druge strane je pogled na to društvo iz ugla Maje Jasur Arad. Zanimljiv je kontrast licemerstva i birokratskih elemenata, a s druge strane nad nama bdi Majina zapitanost, žig koji stalno aktivira u susretu s ljudima. Maja se stalno pita da li je to istina ili ne, da li postoji ksenofobija ili je to njena paranoja, kada se ona oseća kao žrtva – priča Marko Grabež uz napomenu:

– Amsterdam je prestonica progresivnog društva, kulture, svih vrsta sloboda u Evropi. Maja Jasur Arad i unutar takvog grada pronalazi tragove, duboko ukorenjene kodove u društvu koji ipak negde ostanu, ukazujući da neke stvari ne mogu da se promene. Priča je vrlo aktuelna, kritički se posmatra pozicija žrtve. Dok kupuje halal namirnice, nije sigurna da li je gledaju i osuđuju zbog procene da je ona muslimanka i neko ko je drugi ili je to samo njena paranoja i projekcija. Ko nije odatle, ko je građanin drugog reda, to je najčešća nedoumica, pitanje ljudi koji su u potrazi na boljim standardom došli da žive u Evropu.

Predstava „Amsterdam” po mnogo čemu je zanimljiva. Pored ostalog i po tome što odstupa, reklo bi se, od standard jer je rađena u narativnoj formi.

– Glumci uvek imaju potrebu da nekako omeđe uloge, pa smo rascepkali tekst koji zajedno kazujemo. Ana Mandić zauzima poziciju Maje u komadu, Dejan ulogu Jana, moja uloga je neko ko se drži priče, ko pokušava da održi narativni tok, a Dragan Đukić je neko ko bi mogao da se okarakteriše kao poznavalac (lokalac) grada Amsterdama. To bi bio neki najširi okvir ukoliko bismo uloge morali da podelimo. Meni je takav proces rada daleko inspirativniji jer nikada ne znate u kom pravcu će da vas odvede – priča naš sagovornik.

Marko Grabež na sličnom tragu istrajavao je i u nagrađivanoj predstavi „Čitač” prema romanu Bernharda Šlinka iz 1995. godine, koji je analiza konflikta posleratne generacije sa Holokaustom i koncentracionim logorima, u režiji Borisa Liješevića, i u produkciji Beogradskog dramskog pozorišta. O tome koliko mu je rad na liku Mihaela Berga pomogao u slučaju predstave „Amsterdam” kaže:

– Pomogao mi je i to dosta, posebno zato što ne želim da krenem sa iste tačke, nego se trudim da vidim kako dalje mogu da propitujem, analiziram te istorijske tema. Naravno, predstave „Čitač” i „Amsterdam” su vrlo različite, obuhvataju istu temu, ali je ugao gledanja drugačiji. Neke kolege koje nisu gledale „Čitača” predlagale su na probama rešenja koja su se podudarala sa našim radom na „Čitaču”. Bilo mi je interesantno pratiti njihovu žanrovsku različitost, sa osećanjem da ima nešto što povezuje obe predstave.

Marko Grabež važi za jednog od najdarovitijih i najangažovanijih mladih glumaca. Diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi Dragana Petrovića. Bio je, pored ostalog Mita, jedan od sinova Hadži Trifuna u filmu-seriji „Nečista krv”, ali i pravo iznenađenje u filmu „Otadžbina” Olega Novkovića, odnosno u serijama „Branio sam Mladu Bosnu”, „Senke nad Balkanom 2”. Valja pomenuti i predstave „Grobnica za Borisa Davidoviča”, „Dnevnik o Čarnojeviću”, „Kafa i cigarete”… Pored svakodnevnih proba u Ateljeu 212, Marko Grabež je i u velikom filmskom zamahu. Upravo je krenulo snimanje novog filma Maje Miloš „Pukotina u ledu” od Beograda, Novog Sada, do Divčibara i Crne Gore.

– U filmu „Pukotina u ledu” imam zahtevnu ulogu. Dugo sam se spremao, već sam imao više proba sa rediteljkom. Scenario je uzbudljiv, u stilu Maje Miloš, koja posle nagrađivanog filma „Klip” priča o Pepeljugi koja živi u Srbiji. Uz sve to sa svojim bendom „Koikoi” pravim planove za nove nastupe – naglašava Marko Grabež dok žuri na probu u Atelje 212.