Berlin, imamo problem

Transatlantsko jedinstvo koje Vašington očekuje u najčvršćem pakovanju povodom ukrajinske krize, ponovo se razlaže na dve komponente: anglosaksonsku i germano-romansku.

Amerikanci i Britanci ponašaju se kao da „hladni” rat nije završen i prednjače u odbijanju dijaloga o legitimnim zahtevima Moskve da se zaustavi širenje NATO-a na istok, da Ukrajina ne bude uključena u zapadno vojno savezništvo i da se ofanzivna oružja ne raspoređuju duž zapadnih granica Rusije.

Pojedine evropske članice alijanse radije bi da se Amerikanci i Rusi dogovore i da se umesto nabrajanja tačaka razlaza angažuju oko kompromisa od kojeg bezbednost Evrope mnogo više zavisi nego sigurnost SAD ili Britanije.

Otkako je osnovan 1949. kao brana od moguće sovjetske invazije, NATO je članicama iz Zapadne Evrope ostavljao minimalan manevarski prostor, ali pokazuje se već drugi put u 21. veku da interesi 30 članica na dve strane Atlantika ne moraju da budu identični.

Prvi put je to bilo u vremenima uoči američke invazije Iraka 2003, a sada „stara Evropa” oličena Nemačkom i Francuskom iskazuju više diplomatske fleksibilnosti i pomirljivih taktova pokušavajući da demontira najtežu krizu u odnosima Istoka i Zapada od kraja „hladnog” rata.

Vladimir Putin svakako nije zadovoljan stepenom preteće beskompromisnosti američkog predsednika Džozefa Bajdena koga u stopu prate britanski premijer Boris Džonson i generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg, ali pažljivo izbegava svaku naglost i najavljuje da će pažljivo proučiti odgovor Zapada pre nego što donese konačnu odluku.

Kao odgovor na koncentraciju oko stotinu hiljada ruskih vojnika na području prema istočnoj granici Ukrajine i na prebacivanje snaga i oružja u Belorusiju na manevre, NATO najavljuje da će pojačati svoje vojne potencijale na istoku Evrope kako bi blokirao eventualne ruske sajber napade, pokušaje udara ili sabotaže.

Dok šef ruske diplomatije Sergej Lavrov uverava da „mi ne želimo ratove” i očekuje novi susret sa državnim sekretarom Entonijem Blinkenom u narednih nekoliko nedelja, NATO akcenat stavlja upravo na oružje iako ne isključuje angažman u političkom dijalogu. Možda je i zato, bez ulaska u detalje, Lavrov rekao da je odgovor SAD bolji od onog koji jer stigao iz sedišta NATO-a u Briselu.

Amerika ne trpi kritike, ali uprkos Bajdenovim pokušajima homogenizacije saveznika za sankcije prema Rusiji, podrška je simptomatično jaka jedino u anglosaksonskim zemljama: SAD, Britaniji, Kanadi i Australiji. Evropa još od vremena aneksije Krima 2014. pokazuje da ima svoje partikularne interese koji daleko od toga da su identični sa američkim.

Najveću brigu Vašingtona izaziva oklevanje Nemačke da zauzme čvršći stav prema Rusiji tokom ukrajinske krize. To povećava zabrinutost da bi Moskva mogla da iskoristi politiku Berlina da unese razdor u ujedinjeni odgovor Zapada u slučaju invazije na Ukrajinu.

Nemci nisu uvereni u neizbežnost ratne opcije. Odbijaju isporuke naoružanja režimu Volodimira Zelenskog u Kijevu, sprečili su isporuku istočnonemačkih haubica iz Estonije, a prodaja 5.000 borbenih šlemova Ukrajini izazvala je podsmehe nemačkih kritičara. Berlin ne namerava da zaustavi „Severni tok 2” koji se tretira kao „privatni ekonomski poduhvat” i blokirali su ideju da Rusija bude isključena iz međunarodnog platnog sistema Svift.

Poruka iz Vašingtona je da uzvraćanje funkcioniše jedino ukoliko se nijedna opcija ne ukloni sa stola, a to podrazumeva naoružavanje Ukrajine i pretnju maksimalnih sankcija Rusiji, uključujući i „Severni tok 2”.

Berlin koči na oba ta fronta. Posle dva rata sa Rusima za nešto više od jednog veka, Nemačkoj ne pada na pamet da je NATO uvuče u treći. Berlin pokušava da izbegne liderstvo, da zaštiti svoje merkantilne i investicione interese u Rusiji, da nastavi da bude najveći kupac ruskog gasa na svetu i da sve to nekako uskladi sa obavezama zapadnog savezništva.

Kancelar Olaf Šolc, koji je odbio Bajdenov poziv da dođe u Vašington, posle samo dva meseca trajanja vlade ima punu podršku liderke Zelenih i šefice diplomatije Analene Berbok da se Ukrajini ne izvozi nemačko oružje kojim bi Rusi bili napadnuti prvi put posle Drugog svetskog rata.

Američki zvaničnici ne kriju da smatraju da je Berlin suviše „mek” prema Rusiji . „Berlin, imamo problem”, citira nemački „Špigl” početak tajne depeše koju je svom ministarstvu poslala nemačka ambasadorka u Vašingtonu konstatujući da se Šulcova vlada zbog stavova prema ukrajinskoj krizi u administraciji, Kongresu i medijima opisuje kao „nepouzdan partner”. „Berlin je u krevetu sa Putinom”, upozoravaju republikanci.

„Ukoliko Bajden nije u stanju da se suprotstavi Nemačkoj, kako može da se suprotstavi ruskom predsedniku Vladimiru Putinu oko Ukrajine?”, pita uvodničar „Vašington posta” Mark Tajsen. „Ukoliko Bajden želi da spreči rusku invaziju, mora da spreči da Nemačka diktira američke odgovore i da počne da projektuje snagu. Njemu nije potrebna nemačka dozvola da dejstvuje”.

Isto donekle važi i za Francusku čiji se predsednik odavno zalaže za „stratešku autonomiju” Evrope. Lideri Italije i Španije takođe nisu spremni da budu olako uvučeni u igru u kojoj mogu više da izgube nego da dobiju.

Putin i Emanuel Makron već dva puta su se za nedelju dana čuli telefonom, a ne isključuje se ni njihov lični susret. Očito je da šef Kremlja procenjuje da šef Jelisejske palate može da ima više sluha za njegova uveravanja od šefa Bele kuće, da ne želi dalju eskalaciju napetosti i da od Francuza očekuje da se još jednom preispitaju bezbednosni zahtevi Moskve koji su ignorisani u odgovorima SAD i NATO.

Berlin i Pariz pokušavaju da aktiviraju „Normandijski format” pregovora o rešenju konflikta u Donbasu u kvartetu Nemačka, Francuska, Rusija, Ukrajina. Dijalog u ovom trenutku više koristi da se evidentiraju neslaganja, ali može da doprinese obaranju tenzije.

SAD nude bezbednosni kišobran Evropi, ali nisu svi pripravni da ga otvore. Zaziru da bi tako mogli više da pokisnu. „Koga da pozovem ukoliko želim da pozovem Evropu?”, mogao bi predsednik Bajden uskoro da ponovi čuvenu rečenicu Henrija Kisindžera.