Epoha u diptihu

Sve ovo će jednom biti prošlost i građa za TV feljtonistiku. S koliko će kritičnosti, strogoće ili blagosti, simpatija ili antipatija, analitičnosti, ironijskog otklona... autori tih budućih vremeplova pristupiti ovome što mi danas živimo zavisiće od saznanja i iskustva koje u međuvremenu lično budu stekli, ali i od tada vladajućeg trenda u aktuelnoj ideološkoj i političkoj sferi – imajući u vidu „pragmatični mentalitet” ovdašnji i opštu sklonost ka priklanjanju pobednicima. Zato je i teško pretpostaviti koliko će objektivnosti biti u tom pogledu s istorijske distance.

Po onome kako danas pojedinci na javnoj i medijskoj sceni prikazuju „Brozovu epohu”, reklo bi se da u njoj nisu ni živeli, a kamoli u bilo čemu učestvovali, kao da su joj suštinu odmah prozreli i da su joj se oduvek suprotstavljali, kao da u njoj nikad ničim nisu bili obradovani, kao da ni u čemu nisu profitirali, kao da ništa dobrog od nje nisu dobili i ničim joj nisu doprinosili...Stoga je dodatno značajan istraživačko-dokumentaristički uvid u vreme socijalizma koji su televizijskim gledaocima pružile serije „Tito – crveno i crno” Miće Miloševića i „Tito – pokretna istorija” Dragana Kolarevića. U prvom naročito, ali i u drugom primeru, reč je o klasičnom istorijskom dokumentarizmu koji se oslanja na bogatstvo arhiva, na snagu autentičnog video-zapisa, na direktno citiranje, na izvorne tekstove i izjave, uz prateći komentar koji se kloni eksplicitnih vrednosnih sudova, besprizivnih ocena i kategoričkih zaključaka o ljudima i događajima.

Kontrapunkt ovom vidu „fresko” dokumentarizma protekle sedmice pristigao je iz majstorske radionice Dragana Babića, u reprizi njegove serije „Porodica čoveka”. Opredeljen da o duhu vremena i mesta, o socio-psihološkim odlikama i dominantnim obrascima doba svedoči preko pojedinačnih sudbina, Babić je i ovog puta na sebe uzeo ulogu diskretnog, gotovo nevidljivog ali živo prisutnog i podsticajnog sagovornika. Bez ikakve potrebe da objašnjava ciljeve i smisao izabrane teme, oslonio se u potpunosti na moć iskrene ispovednosti, na glasno razmišljanje svojih junaka, na njihovo promišljanje ljubavi, braka, porodice, vaspitanja dece...Postavivši dve odvojene i sasvim različite priče, pripovetke zapravo, jednu do druge, Babić je ovim diptihom pojačao značenje svake ponaosob. Jedan mlad muškarac i jedna mlada žena, oboje diplomirani filozofi, govorili su o svojoj „filozofiji života”, a s obzirom na optimističke odnosno pesimističke prizvuke ovih pogleda na sopstvenu prošlost, sadašnjost i budućnost, autor im je dao nazive „Filozofija kao zanat” i „Filozofija kao mučnina”. Gledaocu je, pak, demonstrirao visok nivo svog zanatskog, dokumentarističkog umeća i ne baš retko osećanje muke pred TV ekranom pretvorio u intelektualno zadovoljstvo dokazujući kao i uvek svojim emisijama da visokopostavljeni umni, etički i estetički standardi TV mediju nisu strane kategorije. Prepoznatljivo je bilo i Babićevo poimanje važnostislike, upotreba rezova i zatamnjenja, kadriranje sa smislom za detalje, ambijenti i osvetljenja kojima se stvara atmosfera potrebna za upotpunjavanje TV poruke i njene prijemčivosti.