Brzina ubija kreativnost

Predstavu „Alisa u zemlji strahova” po tekstu Eve Mahkovic makedonski reditelj Aleksandra Popovski je postavio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu. Posle dva odlaganja zbog epidemijskih razloga, premijera je najzad održana u četvrtak na sceni „Ljuba Tadić”. Izvanrednu scenografiju potpisuje Vanja Magić, kostime Mia Popovska, kompozitor je Marjan Nećak.

Glumica Milena Radulović ostvarila se u liku Alise, a u ekipi su i: Milan Marić, Nebojša Ljubišić, Radovan Vujović, Sloboda Mićalović, Jovana Belović, Tamara Šustić, Iva Stefanović i Denis Murić.

„Alisa u zemlji strahova” inspirisana je epizodama iz knjige „Alisa u zemlji čuda” Luisa Kerola. Zašto umesto čuda danas imamo strahove?

Verujte mi i ja se isto to pitam. Jedan od mojih najdražih autora, Danil Harms, napisao je mnogo priča koje nam govore o tome da čuda na zemlji postoje. Kao čovek koji veruje u Harmsa, verujem i u to da čuda postoje. Preporučujem svima da pročitaju bilu koju priču od Danila Harmsa i osetiće blago pucketanje elektrike u mozgu.

Kad je reč o strahu, jako volim kratke forme o sopstvenim strahovima koje piše Eva Mahkovic. Iz naših razgovora nastala je ideja da napiše dramu koristeći likove i scene iz „Alise”, a da pritom piše o svim strahovima sa kojim se danas ljudi susreću, posebno mladi. Moja generacija je od starijih stalno slušala savet: „Samo polako, život je pred tobom, imaš još mnogo vremena. Današnja generacija čuje uglavnom: „Nemate više vremena, krajnje je vreme ili vaše vreme je isteklo.” Kada čovek nema vremena onda on samo isporučuje rezultate, jer to sistemu treba ‒ gotov rezultat. Za kreaciju ti treba vreme, treba ti prostor za grešku i prostor za dosadu koja je jako važna za kreativnost. Za mene je svaka kreacija čudo. Skraćivanje vremena ubija kreativnost.

Kakvu sliku sveta pozorište predstavlja publici u slučaju vaše „Alise”?

Ah, pa to je bajka. Obožavam bajke. „Alisa” ima posebno mesto u mojim fascinacijama sa bajkama. Pre neka dan sam naleteo na moju omiljenu knjigu iz detinjstava „Kroz pustinju i prašumu” od Sjenkijeviča. Kada sam to čitao kao mali nisam spavao danima, čekajući da krenem i ja na takav put. Alisa putuje, za razliku od klasičnih putnika koji putuju horizontalno, ona putuje vertikalno. Ona pada. I to je posebno zanimljvio što pada, a da se pritom, nimalo ne boji. Uvek je prvo znatiželja i avanturistički duh, otkriti novi svet, nove prostore, nova stvorenja. Tako vidim i definišem moj način rada u pozorištu, kao ‒ slobodan pad. Bajku doživljavam kao žanr u kojem se najbolje osećam.

Alisa je sada odrasla devojka, u tridesetim godinama. Trebalo bi da bude ispunjena, stabilna, odrasla... Ono što pak ima jeste novi psihoterapeut sa kojim putuje po svojoj glavi. Ko je „Alisa” Eve Mahkovic? Da li i dalje postoji mogućnost da se desi čudo…?

 Za Evu je ovaj tekst poseban jer je to apsolutno autobiografska drama. Svaka scena koju je pisala za nju značio prolazak kroz sopstvene priče. Zajedno smo dogovarali okvire scena i likove, a ona je zatim nalazila put kroz sopstvena iskustva. Iskustva devojke koja hoće da se realizuje u ovom današnjem svetu. Da bude majka, uspešna na poslu, da napravi sebi karijeru, familiju, da stigne na vreme, da postane kraljica. Da bude „velika”. Alisa koja je stalno u raskoraku sa vremenom. To je onaj osećaj kad misliš da je utorak, a ono sreda.

Kad me pitate o čudima, moram se ponovo vratiti Harmsu. Odnosno njegovoj ženi koja se u svojim memoarima prisetila epizode kada su za vreme rata sve žene bile pozvane da kopaju rovove. Ona je bila jako slaba i nije mogla, ali je morala da ode. Harms joj je rekao da ona neće kopati rovove i da će joj on reći nešto što će je spasiti. Išao je par dana na grob svog oca i kad se vratio rekao joj da zapamti i ponavlja ‒ crvena marama. Sledeći dan su otišli na punkt gde je morala da se prijavi. Tamo je bila gomila žena, starih, mladih, majki i svima su rekli da nema izuzetaka, svi moraju kopati rovove. Harms je ostao da je čeka pod jednim drvetom, a ona je otišla da se prijavi. Ponavljala je rečenicu u glavi i vojnik joj je rekao da ona ne mora raditi. Putem do kuće je samo plakala. Kad su stigli kući upitala ga je za tajnu. On joj se samo rekao: „Zapamti, čuda na zemlji postoje.”

Umetnost se i dalje vraća pričama iz prošlosti, i ujedno preispituje i ono što ljude muči kroz vreme. Šta nas to muči danas?

Goran Stefanovski, moj profesor dramaturgije, se uvek žalio da njegov brat Vlatko Stefanovski ima lakši posao od njega. Vlatko nikad nije morao da saopšti istinu kroz muziku, jer se ta istina negde podrazumevala. Goran je uvek morao da odgovori na pitanje šta je pesnik hteo da kaže u svojoj poslednjoj drami. Svoje predstave doživljavam kao muziku. Umetnost nastane u čoveku koji tu predstavu gleda, ne na sceni. Mi samo proizvodimo nešto što tek u publici postane uzvišeno. Jako volim epizodu ruskog dirigenta koji je bio zaljubljen u balerinu. Gledao je njenu predstavu sa velikim oduševljenjem. Tek kad ga je ona ostavila shvatio je da mu se predstava nimalo ne dopada i da je užasno dosadna. Istina kao i umetnost je jako subjektivna.

Koja je cena iskrenosti na kojoj počiva vaš rediteljski iskorak?

Po ubeđenju sam hedonista. Obožavam posao kojim se bavim i uživam u njemu. Jednom kad sam bio mladi reditelj vraćao sam se iz Ljubljane autobusom za Skoplje. Autobus je bio pun radnika iz Makedonije koji su radili na gradilištima kroz Sloveniju. I sad krene autobus i počnu pitanja gde ko radi. Jedan u Kopru, drugi u Ajdovščini, treći u Velenju i dođe red na mene. Ja kažem Drama Ljubljana. I normalno postanem centar pažnje, jer ne znaju za to gradilište. Onda im objasnim da radim u pozorištu predstave. Čovek do mene se okrene i pita me: „ Je l’ se vi zaje..vate tamo u pozorištu? (napomenuo bih da tu reč u ovom kontekstu treba razumeti kao uživati). Odgovorim potvrdno, a on mi na to kaže: „Ja ceo život radim i nikad se nisam zaje..vao. Skine cipele, okrene se na drugu stranu i zaspe snom pravednika. Do Skoplja nisam oka sklopio. Sklopio sam pakt sa sobom da nikada neću kukati ili se žaliti dok budem radio u pozorištu. I da ću uvek gledati da se okružim ljudima koji uživaju u privilegiji da se bave ovim poslom. Mi umetnici smo stvaraoci svetova i iluzija. Bez umetnosti bi ovaj svet bio potpuno isprazan i bezličan. Bez ikakve uvrede advokatima i bankarima, ali zamislite svet u kojem nema umetnosti. To je kao hrana bez ukusa.