Ako pero zaškripi i zaseče dublje...

„Za ono vreme i ondašnje prilike pojava ’Sandžaka’ u Prijepolju 1. februara 1932. godine bila je smeo poduhvat. Osnovna intencija lista bila je razvijanje i jačanje demokratskog duha i naprednijih shvatanja. List je bio postavljen na široku platformu i od prvog broja mogao se videti njegov opozicioni karakter. Na njegovim stranicama iznosili su mišljenja ljudi različitih političkih shvatanja, ali je većinu spajala ista težnja i zajednički napor da se razbije Šestojanuarska diktatura i stvore povoljniji uslovi za napredak zemlje, pa i našeg kraja...”

Tako se 1967. godine u prijepoljskom listu „Polimlje” sećao Milivoje Žugić, osnivač, vlasnik i urednik prvih novina u Prijepolju. U autorskom tekstu „Pojava štampe u našem kraju” posvedočio je da se „Sandžak” borio s raznim teškoćama, „ali je najteža bila borba sa cenzurom”. Citat je izdvojio iskusni prijepoljski novinar Milan Cmiljanović u svom tekstu o 90 godina novinarstva u Prijepolju, koje je započelo tako što je Žugić prodao očevu livadu u Crnoj Gori da bi u ovom gradiću na obalama Lima pokrenuo novine. Bilo je to dvadeset godina posle oslobođenja ove oblasti u balkanskim ratovima, kada je u Prijepolju bilo samo 17 odsto pismenog stanovništva.

Iz Prijepolja je Danilo Purić (1923–2005), novinar, urednik i direktor „Politike”, potonji diplomata, za čijeg je direktorskog mandata izgrađena palata „Politika” u Makedonskoj ulici

Cmiljanović sada radi u prijepoljskom muzeju, koji je 2012. proglašen jednim od najboljih malih muzeja u Evropi, a 1. februara je tu otvorena multimedijalna izložba „90 godina novinarstva u Prijepolju” i održana promocija knjige odabranih intervjua „Štampu bez zuba svi ujedaju”. On je autor i izložbe, i knjige u kojoj je skupio intervjue s poznatim ličnostima koje je radio za „Polimlje”. Istog dana je u Biblioteci „Vuk Karadžić” predstavljen almanah Informativnog preduzeća „Polimlje”, u kojem je na 100 strana napravljen presek naslovnica i novinskih strana iz 90 godina prijepoljskih novina. Novinarka Indira Hadžagić rekla je, kako prenose lokalni mediji, da je trebalo prelistati više od 30.000 strana kako bi se odabrale one koje na najbolji način ilustruju ljude i događaje, odnosno vreme u kojem su nastajale. Obeležavanju ovog značajnog jubileja Prijepolja, ali i srpskog novinarstva pomoglo je Ministarstvo kulture i informisanja.

Prvi broj „Sandžaka” štampan je u Užicu, u privatnoj štampariji Ljubomira M. Romanovića. Suočavan s cenzurom i zabranama, pre Drugog svetskog rata menjao je ime u „Raška”, pa „Novi Sandžak”, a posle rata, kada je opet pokrenut marta 1952, bio je „Glas Polimlja” i „Polimlje”. Likovne priloge u „Sandžaku” radio je akademski slikar iz Nove Varoši Pivo Karamatijević, u ovom listu objavljivao je karikature i Pjer Križanić, a aktivni saradnik novina bio je i Pivov otac, prota Jevstatije Karamatijević, koji je u doba osmanlijske carevine bio dopisnik „Carigradskog glasnika” iz Starog Vlaha.

 Prvo pismo čitalaca koje je „Politika” objavila u broju od 1. februara 1904. stiglo iz Prijepolja, a poslao ga je tada mladi učitelj Sreten Vukosavljević, koji je sa Milivojem Žugićem utemeljio „Sandžak”

Novinarski prethodnici Milivoja Žugića (1905–1972) jesu Okica Gluščević, prvi novinar sa ovih prostora i uz Peru Todorovića jedan od najboljih novinara u Srbiji druge polovine 19. veka, kao i Sreten Vukosavljević, učitelj i novinar, univerzitetski profesor i akademik, koji se, pre nego što je sa Žugićem utemeljio „Sandžak”, oglašavao u „Politici”, navodi Milan Cmiljanović. Ističe i podatak da je prvo pismo čitalaca koje je „Politika” objavila u broju od 1. februara 1904. stiglo iz Prijepolja, a poslao ga je tada mladi učitelj Sreten Vukosavljević.

Slikajući prilike u tadašnjem Sandžaku, u pismu za „Politiku” piše: „Ovamo je izgubljen svaki kompas i čovek ne zna na koju stranu da se okrene: u strahu od Austrije prevazišli smo u vernosti sultanu i same čistokrvne Turke.” Pismo je Vukosavljevića preporučilo za stalnog saradnika najstarijeg lista na Balkanu. U „Politici” je između dva svetska rata izlazila njegova rubrika „Pisma sa sela”, koja je stekla veliku popularnost kod čitalaca.

Vukosavljević piše i za svoj lokalni list, a u 21. broju „Sandžaka” 1934. godine o ulozi štampe kaže: „Štampa nije sedma, nego najveća sila, uloga je njena velika, svetla i delikatna. Ako pero zaškripi i zaseče dublje, to je iz bola i volje da među nama svima bude bolje.”

Osim Vukosavljevića, i Milivoje Žugić ima „link” s „Politikom”. Između dva svetska rata bio je dopisnik „Politike” iz Cetinja, koje je bilo središte Zetske banovine, a posle Drugog svetskog rata bio je dopisnik iz Sarajeva. Učestvovao je u obnavljanju rada Udruženja novinara Srbije i osnivanju Saveza novinara Jugoslavije. Iz Prijepolja je, inače, Danilo Purić (1923–2005), novinar, urednik i direktor „Politike”, potonji diplomata, za čijeg je direktorskog mandata izgrađena palata „Politika” u Makedonskoj ulici.

Na temeljima predratnog „Sandžaka” u Prijepolju je 1. marta 1952. štampan prvi broj „Glasa Polimlja”. Izdavač je Sreski odbor Narodnog fronta, a „Reč uredništva” u prvom broju kaže da list obuhvata Sjenički, Zlatarski, Pribojski i Mileševski srez „jer se sva četiri nalaze u slivu reke Lim”. Sledeće godine menja ime u „Polimlje”.

Tih pedesetih godina prijepoljske novine imaju svog dopisnika iz Kine – pre „Politike”, kaže Cmiljanović. U svakom broju zanimljivim tekstovima oglašavao se etnolog Petar Vlahović, koji je od 1955. do 1957. godine boravio u najmnogoljudnijoj zemlji sveta na specijalističkim studijama biofizičke i etničke antropologije. Sredinom šezdesetih u Srbiji su postojala samo 24 lokalna lista i među njima je i „Polimlje”, koje je „pokrivalo” i opštine Nova Varoš i Priboj.

Godine 1977. izašao je 1000. broj, a 2002. godine – 2000. broj. Prvi stipendista lista, ujedno i poslednji, bio je student žurnalistike na Beogradskom univerzitetu Radoman Irić, koji je 1970. na Fakultetu političkih nauka bio jedan od pokretača lista „Politikolog”. Tokom prethodnih decenija za list koji je izlazio najčešće sedmično (nekada i dvonedeljno ili na deset dana), govorili su Miodrag Bulatović, Zuko Džumhur, Predrag Milojević, Miroslav Radojčić, Dragoslav Srejović, Đorđe Kadijević, Milan Konjović, Milorad Pavić, Živko Nikolić, Svetlana Velmar Janković, Zoran Radmilović, Ljuba Tadić, Dejan Medaković, Milosav Tešić, Stefan Milenković, Vlade Divac...

„’Polimlje’ nije moglo, ili nije smelo, uvek da kaže svu istinu, ali sve važno o čemu je pisalo – dogodilo se. ’Polimlju’ nije potrebno pranje biografije. Kuđene i hvaljene, nagrađivane i kažnjavane novine su, to je sigurno tačno, kao hroničar vremena postale štampana istorija grada u seriji od blizu 3.000 brojeva. Pišući, između ostalog, i o kulturnoj baštini, novine su i same postale – kulturna baština”, piše Milan Cmiljanović.

„Polimlje” je privatizovano 2007. godine za manje od hiljadu evra. Rezignirano zvuči Cmiljanovićevo poređenje da bi veću vrednost imali svi kompleti prijepoljskih novina kada bi se stavili na kantar i prodali kao stara hartija. Ipak, „ta stara, štampana hartija kao hronika prethodnih 90 prijepoljskih leta – odavno je hartija od vrednosti”.

Đura Zvjerota i hićaje

Milivoje Žugić je u svojim novinama političku klimu tog vremena kritički opisivao kroz „Pisma Đure Zvjerote”, imaginarnog seljaka iz sela Zlobrđa. U pismima su sarkastičnim stilom izvrgavane kritici sve nepravde onog vremena. Objavljivao je i kratke satirične priče pod nazivom „Sandžačke hićaje”, koje su ismejavale političke slike i (ne)prilike tog vremena, vlastodršce, režim, pa i kralja Aleksandra Karađorđevića.

Brojke i slova

„Polimlje” je izdavalo i dečje novine „Moja škola”, nastavljajući tradiciju đačkog žurnalizma, koju su 1936. u selu Kamena Gora pokrenuli braća Miodragović, učitelji. Taj kamenogorski đački list „Naš samorad” štampan je čak u Bitolju, i to u 1.000 primeraka! „Polimlje” je u prvomajskom broju jubilarne 1972. štampano u rekordnom tiražu od 10.500 primeraka i prvi put s naslovnicom u boji. Novogodišnji broj novina u vreme hiperinflacije 1993. koštao je 500 milijardi dinara (sa 11 nula koje nisu mogle da stanu u zaglavlje lista, pa je cena ispisana i slovima), a godinu kasnije, posle monetarne reforme, koštao je samo dinar.