SAD protiv multipolarizma

Da li će ova godina biti prelomna u odnosima Rusije i SAD? Da li će se Evropa konačno probuditi iz posthladnoratovske letargije, manuti se američke dominacije u Severnoatlantskom vojnom savezu (NATO) i okrenuti se sebi i svojim problemima? Da li će naš svet konačno uploviti u vode multipolarizma i osloboditi se vojne, političke, medijske, pa i ideološke dominacije Zapada? I, na kraju, da li sve to može da se ostvari bez novog velikog rata?

Aktuelna kriza u Ukrajini jedna je od prelomnih tačaka u rešavanju navedenih pitanja. Osnov svega i dalje ostaje odnos Moskve i Vašingtona. Ma koliko da je pozornica za buduća dešavanja (kao mnogo puta ranije) postavljena ovde, na Starom kontinentu, boj će voditi Rusija i SAD, dve države od kojih jedna, iako istorijski dugo odvojena, po svemu pripada evropskom prostoru, dok se druga ovde ušančila tek posle Drugog svetskog rata, preuzevši punu i neprikosnovenu komandu nad njegovim zapadnim delom.

Važna činjenica je što Amerika, i pored vojnog budžeta čak 15 puta većeg od ruskog i prošlonedeljnog dopremanja još 3.000 vojnika u Rumuniju, Poljsku i Nemačku, bez prave pomoći evropskih zemalja u eventualnom sukobu sa istočnim konkurentom ne može da računa na bilo kakvu pobedu. Jer prebrojavanje tenkova i ljudstva, sa jedne ili druge strane, smenilo je računanje dometa međukontinentalnih raketa.

Drugim rečima, onoga trenutka kada prvi smrtonosni projektil sa natpisom „made in USA” „sleti” na teritoriju Rusije, pa makar bio upućen iz Rumunije, Poljske..., uslediće sletanje ruskog na severnoamerički kontinent. A Amerika ne može sebi da dopusti da ratuje na sopstvenoj teritoriji. Nema za to potrebnu društvenu, rasnu, nacionalnu ili religijsku homogenost. Nema parametre koji bi pokazali kako bi se ponašao američki domaćin ako bi mu u dvorište nahrupila gomila naoružanih momaka, pa još u uniformama koje ne deluju nimalo prijateljski.

To što prosečan Amerikanac voli da u pročelju kuće drži istaknutu zastavu zemlje u kojoj živi ne garantuje da bi za tu zemlju i život dao. Reklo bi se – sve ima svoje granice.

Ovdašnji patriotizam u velikoj meri je uslovljen mestom u društvu, dok na suprotnoj strani stvari stoje znatno drugačije. Tamo pripadnost ne dokazuju zastavama, već sećanjem na milione predaka stradalih tokom mnoštva ratova, a posebno onog Drugog svetskog, u kojem ih je izginulo čak 29 miliona. I u kojem su ti izginuli – pobedili.

Vođena takvim saznanjem, administracija američkog predsednika Džozefa Bajdena poslednjih dana kao da svesno izbegava da koristi izraz „neizbežno” kada govori o mogućnosti invazije ruskih oružanih snaga na susednu Ukrajinu. Koliko je tome doprinela svest Bele kuće da bi dalje forsiranje antiruske propagande moglo Vašingtonu da se vrati kao bumerang, pa i saznanje da među saveznicima iz NATO-a nema saglasnosti o eventualnim zajedničkim vojnim akcijama, može samo da se nagađa.

Ono što je izvesnije jeste da će Vašington pokušati da prebaci igru na teren ekonomskih sankcija, kako se najavljuje, „teških” čak 50 milijardi dolara. Prema pisanju svetskih medija, u najavi je bojkot, pa i zabrana prometa strateškim ruskim proizvodima, jednako vojnim kao i energetskim, a čijom prodajom najveća država na svetu ostvaruje glavninu svog godišnjeg prihoda.

Ali kao što unutar NATO-a nema saglasnosti u vezi s ratovanjem, teško da će je biti i kada je reč o sankcijama. Podsetimo, pojedine evropske države, pre svih Nemačka, strateški su vezane za energente koji im stižu sa Istoka. Sem toga, i ograničenja kojima su u prethodnom periodu pokušavali da se stave na stranu Amerikanaca imala su samo kontraefekat.

Takođe, najave da će SAD, Australija, Novi Zeland i slični učiniti sve što mogu ne bi li Evropljanima nadoknadili neminovne energetske gubitke razbijaju se o činjenicu da je to što pomenuti nude daleko skuplje od onoga što pristiže cevovodima „Severni tok 1”, „Severni tok 2”, „Jamal” ili „Družba”. A svakako je kraćeg daha i u celini nesigurnije.

Većina svetskih analitičara sklona je mišljenju da su pred Amerikom zahtevna vremena. Jer Rusija nije jedini protivnik. Iza nje dolaze – Kina, Indija, Turska, Iran... sa svim svojim političkim, istorijskim i društvenim karakteristikama.

Vreme je pokazalo da američki društveni sistem nije univerzalan, pa ni najbolji. Jednostavno, nije ga moguće tek tako preslikati na druge narode. Pogotovo ne na one sa dugim istorijskim pamćenjem, drugačijom tradicijom, kulturom, ukorenjenim navikama... Moguće je nametnuti ga raznim metodima poput propagande, ekonomskih, pa i vojnih pritisaka. Ali to svakako nije rešenje za sva vremena. A Amerika posustaje.