„Epidemija" državnih udara u Africi

Prvo se začuju pucnji oko predsedničke palate, a onda krenu glasine da je vojska preuzela vlast. Šefa države nigde nema. Uznemiren narod uključuje televizor i na državnom kanalu vidi uniformisane ljude koji objavljuju da je ustav suspendovan, parlament raspušten, granice zatvorene…

Po manje-više sličnom receptu u prethodnih godinu i po dana ambiciozni oficiri su oborili izabrane vlade u Maliju, Čadu, Sudanu i prošle nedelje u Burkini Faso. Poslednji pokušaj vojnog udara početkom nedelje u Gvineji Bisao, na sreću, nije uspeo.

Talas vojnih prevrata koji je zahvatio Crni kontinent zabrinuo je demokratski izabrane šefove država. Na hitnom sastanku zapadnoafričkih lidera predsednica Gane Nana Akufo-Ado poručila je da su događaji u Burkini Faso, u kojoj je vojska pritvorila predsednika Roka Marka Kristijana Kaborea, pretnja miru, bezbednosti i stabilnosti u zapadnoj Africi.

Na skupu Zajednice zapadnoafričkih država (EKOVAS) u Akri podsetila je da je puč u Maliju 2020. bio „zarazan” i da je od tada krenuo opasan trend da vojni zapovednici oružjem preuzimaju vlast.

„Hajde da se zajedno i odlučno pozabavimo ovim problemom pre nego što uništi ceo region”, upozorila je predsednica Gane, a prenosi Al Džazira.

Međutim, pokazalo se da Zapadnoafrička unija i njeni saveznici u Evropi i SAD imaju ograničen uticaj da spreče dolazak na vlast vojske u nemirnom regionu Sahela, koji se proteže od Gvineje na zapadu do Sudana na istoku kontinenta. EKOVAS, koji broji 15 zemalja, suspendovao je Mali, Gvineju i Burkinu Faso iz organizacije, ali mali su izgledi da će ove mere promeniti političku situaciju u ovim zemljama.

U Africi sada 114 miliona ljudi živi pod vlašću raznih vojnih hunti koje su nezakonito preuzele vlast. Samo prošle godine dogodila su se četiri puča, koliko ih nije bilo ni u jednoj godini od 1999. Zabrinut za stanje suspendovanih demokratskih sloboda u mnogim afričkim državama, generalni sekretar UN Antonio Guteres je upozorio na „epidemiju državnih udara”. Čelnik svetske organizacije je za ovakvo stanje okrivio nejedinstvo u međunarodnoj zajednici, koja proizvodi osećaj nekažnjivosti za sve koje se nasilno, uz pomoć oružja dočepaju vlasti.

Sumorna statistika pokazuje da je afrički kontinent po broju vojnih pučeva daleko ispred ostalih regiona u svetu. Tako je od 2017. godine do danas od 13 vojnih prevrata samo jedan bio izvan Afrike – u Mjanmaru februara prošle godine.

Prema studiji dvojice američkih istraživača, Džonatana Pauela i Klejtona Tajna, od pedesetih godina prošlog veka, kada je krenuo talas dekolonizacije u Africi, pa do danas bilo je više od 200 pokušaja vojnih udara. Kako javlja Bi-Bi-Si, od ovog broja otprilike polovina prevrata je izvedeno uspešno. Od svih afričkih zemalja prednjači Burkina Faso sa osam vojnih udara, od kojih je samo jedan bio neuspešan.

Zašto je Afrika plodno tlo za toliki broj prevrata, pogotovo u zapadnom delu kontinenta? Objašnjenje nije jednostavno. Zbog islamističkih akcija ostataka Al Kaide koji pokušavaju da zagospodare ovim prostorom, milioni ljudi širom regiona Sahela su raseljeni, a na hiljade je ubijeno. Humanitarna katastrofa pomešana sa ekonomskom krizom uz raširenu korupciju stvorila je opasan eksplozivan koktel. Gledajući političare koji su nemoćni da reše njihove probleme dok se voze skupocenim kolima, a deca im uče u skupim inostranim školama, narod sve češće sa odobravanjem gleda na dolazak vojske na vlast.

„Postoji uverenje da moćnici mogu bolje da se suoče sa bezbednosnim rizicima, posebno u zemljama Sahela u kojima je nasilje u porastu”, objašnjava za „Njujork tajms” Ana Šmauder, naučni saradnik holandskog nezavisnog instituta Klingendal.

Šmauderova, stručnjak za region Sahela, kaže kako vojno preuzimanje vlasti ne znači i automatski bolji odgovor na porast nasilja, što potvrđuju kontinuirana nestabilnost u Maliju: „Vojna vrhuška prevratom čini sve da zacementira svoju moć.”

Regionalni ekonomski blok EKOVAS uveo je sankcije Gvineji i Maliju u pokušaju da okrenu građane tih zemalja protiv vojne hunte. Međutim, kaznene mere su proizvele suprotan efekat. Kako objašnjava Ornela Moderan, šefica programa „Sahel” u Institutu za bezbednosne studije u Pretoriji, sankcije su izazvale gnev, ali ne protiv vojnih uzurpatora, vlasti, već protiv Zapadnoafričke ekonomske unije, koja ih je uvela.

Međunarodna zajednica uvek insistira da pukovnici i generali što pre organizuju izbore. Međutim, građani ovih zemalja su više skloni da veruju kako vojska više radi za interese zemlje od političara. Zapadne sile očito „fetišiziraju” izbore u afričkim zemljama, misleći da su jedino rešenje iako se zna unapred da nisu slobodni. Oni time ignorišu ili umanjuju značaj ostalih preduslova za stvaranje demokratije: slobodu medija, ukidanje političke represije i zaštitu ljudskih prava.

„Zato je u mnogim afričkim zemljama uvreženo mišljenje da su loši izbori gori nego da ih uopšte nema. Trebalo bi prvo da se pozabavimo političkim sistemom koji ne funkcioniše u ovim zemljama ako mislimo da smanjimo broj državnih udara”, ističe Moderanova.