Višestruko pomeranje granica

„Čarnin poj” reditelja Petra Pejakovića je hibridan, graničan, multidisciplinaran  izvođački projekat, koji pomera granice teatarskog, istražujući pitanja  prostora i vremena izvođenja, odnos između izvođača i publike, realnog i fiktivnog, stvarnosti i glume. Igra počinje na stanici autobusa 26, kod Kalenićeve pijace, sa izvođenjem tradicionalnih romskih pesama, u interpretaciji, preovlađujuće romskog, ansambla „Teški hor” (violina, harmonika, gitara, tarabuka, četrnaest članova hora). Prikazuje se i nekoliko kratkih scena koje problematizuju društveni položaj manjinske romske populacije, što gradi  i tematsku bazu predstave.

Igra se nastavlja u autobusu GSP-a, čiji prostor dele izvođači i publika, sasvim pomešani. Smenjuju se interpretacije romskih pesama i kratkih dramskih scena, koje, na primer, prikazuju bučne porodične svađe. Osim što publika sa akterima deli prostor izvođenja, ona im se priključuje i u pevanju, plesu, piću, zdravicama. To sve drastično briše podelu na izvođače i gledaoce, pozorišno i svakodnevno, umetnost i život; ispituje se nestabilno područje iluzije. Teatar se tako približava ritualnom iskustvu, a udaljava od tradicionalnih, evropskih pozorišnih oblika, čvrsto baziranim na mimetičkoj praksi, čije premise, na ovaj način, dosledno problematizuje.

Igra u autobusu se završava dolaskom ispred Delta Sitija, u čijem se prostoru odvija centralni deo predstave. Izvođači ovde prvo nastupaju kao prodavci raznoraznih besmislica (od slomljenih lutki, preko magičnih kutija do rendgenskih snimaka), zatim kao gatare i vidovnjaci, uverljivo slikajući životnu svakodnevicu Roma. Publika učestvuje u trgovini i proricanju sudbine, koji su istovremeno i fiktivni i realni, što je, značenjski, veoma izazovan slučaj.

Izvođači igraju pseudodokumentaristički, bezrezervno posvećeno, ekstatično nas uvodeći u drugačiji, divlji, vrtoglavo neobuzdani svet. Imajući u vidu da oni nisu profesionalni glumci, već naturščici koji javno predstavljaju reprezentativne isečke iz svojih života, igru i ovde određuje provokativan, višeznačan konflikt između stvarnosti i fikcije. Posebno je uzbudljivo finale predstave, gde dolazi do provale realnog, ljudskog, što proizvodi intenzivan emotivan utisak. Svi akteri izlaze na „scenu”, noseći sa sobom velike kartone, gde su ispisana njihova imena, autentični autobiografski detalji, kao i individualna zapažanja o životu, jednostavna, ali omamljujuće iskrena i dirljiva.

Osim igranja dramskih segmenata, ansambl i u ovom delu predstave izvodi romske pesme, u izvornom obliku, ali i u njihovim hard-core aranžmanima (Kultur Shock). Reč je o neobičnoj muzičkoj sintezi koja predstavlja mogućnosti i rezultate mešanja različitih tradicija i kulturnih kodova, otkrivajući formalno-stilsku raskoš multikulturalnosti.

Projekat „Čarnin poj” se može posmatrati i kao oblik interkulturalnog pozorišta, donekle blisko definicijama Patrisa Pavisa i Ričarda Šeknera, u pogledu toga da je reč o izvođenju koje, krećući se u stilskim okvirima marginalne kulture koju predstavlja, problematizuje poziciju te kulture, njen odnos prema dominantnom, hegemonističkom sistemu vrednosti.

Predstava pokreće i pitanja scenskog prostora. Sam grad se preobražava u pozornicu, postajući partner u igri. On se ne prerušava, ne teatralizuje, već se čini vidljivim, otkrivajući se u novom svetlu, sa drugačijim, nekonvencionalnim značenjima (naročito u scenama koje se igraju u šoping centru).

Jasno je, dakle, da predstava „Čarnin poj” otvara prostrano i kontradiktorno polje diskusije o brojnim relacijama između uokvirenog pozorišta i neuokvirene realnosti, izazivajući pri tome intelekt, ali i emocije i čula. Zato je unikatna i vredna, naročito u kontekstu srpske izvođačke prakse, gde je ova vrsta višeslojnih, monumentalnih eksperimenata prilično retka.