Obračun sa demonima prošlosti

Za novi susret s publikom Ateljea 212 rediteljka Iva Milošević izabrala je priču „Amsterdam” Maje Arad Jasur, čiji dramski rukopis nam ujedno i otkriva. Delo je prevela Dušica Stojanović Čvorić, dramaturg je Dimitrije Kokanov, scenograf Gorčin Stojanović, kostimografkinja Marija Marković Milojev… Igraju: Dragana Đukić, Ana Mandić, Dejan Dedić i Marko Grabež. Premijera je u petak uveče, 11. februara, od 19.30 sati na sceni „Mira Trailović” Ateljea 212.

Koja je to nit koja Maju Jasur Arad spaja sa našom stvarnošću?

Dramska poetika Maje Arad Jasur je, po mom mišljenju, skup izmešanih delova slagalice koje je potrebno sklopiti da bi se uobličila dovršena slika. Maja s pravom oseća da nam današnji neoliberalni birokratizovani svet nameće površne, konstruisane identitete i istine, da se svi davimo u okeanu površnih informacija i necelovitog znanja, da smo bombardovani praznim rečima i retorikom i da je zbog svega toga postalo teško osvestiti prisutvo zla, osećati empatiju prema tuđoj patnji i biti solidaran. Ova autorka namerno bira postdramske alatke kada piše svoj komad „Amsterdam” da bi preplitala objektivno i subjektivno i prikazala današnji svet kao mesto koje nastanjuje anonimna masa sačinjena od teško uočljivih pojedinaca. Zbog čega je danas postalo toliko teško u čoveku videti osobu, ljudsko biće a ne stereotipna obeležja nacije, rase, veroispovesti, roda? Zbog čega je zlo postalo nešto što se relativizuje? Zbog čega se toleriše, zbog čega se pred njim okreće glava? Zašto su razni vidovi mržnje toliko prisutni u ljudima da su antisemitizam, antiislamizam, homofobija, ksenofobija, šovinizam, diskriminacija u porastu širom planete?

Kakav je njen odnos prema prošlosti?

Takođe, Maja se obračunava sa demonima iz prošlosti koji pohode današnjicu. Bavi se Holokaustom kao činjenicom na koju sve više ljudi postaje neosetljivo ili čak o njoj ne poseduju ikakvo znanje. Promišlja i problematiku transgeneracijskog prenošenja traume, pita se gde je mogućnost isceljenja i izbavljenja iz kandži postraumatskog stresnog poremećaja. Pita se za šta se uhvatiti da bi se pronašlo ono što je zdravo, ispravno, časno, kako povratiti veru u dobro u ljudima, kako ići dalje. Kako uspostaviti izgubljenu unutrašnju ravnotežu bez osvete i kažnjavanja? Kako povratiti veru u život i u ljude? Kako odoleti mržnji i netrpeljivosti?

Šta se, zapravo, krije iza „Amsterdama”? Koje metafore donosi budući da je u pitanju liberalan, tolerantan grad?

U kolektivnoj svesti Amsterdam je pre svega mesto slobode, vedrine, dobrog provoda. Amsterdam je proglašen za najtolerantniji grad na svetu. Slovi za mesto koje širom otvorenih ruku prihvata strance, razume i slavi različitosti. Može da se pohvali da je grad čiji su stanovnici tokom Drugog svetskog rata prvi u celoj Evropi protestovali protiv nacističkog progona Jevreja. Na grbu Amsterdama pišu tri reči: hrabrost, odlučnost i saosećajnost. Međutim, postavlja se pitanje da li je ovakav imidž iluzija. Da li je mentalitet službenika koji slepo poštuju pravila i naređenja nadređenih ideal kojem treba težiti kako bi društvo bilo bolje? Šta ako to vodi ljude u otuđenje, pravi od njih slepe poslušnike, čini da jedni druge vidimo kao statističke jedinice. Setimo se da je tokom rata u bivšoj Jugoslaviji takav birokratski mentalitet omogućio da holandske snage za očuvanje mira ostanu slepe za zločin u Srebrenici.

Kroz kakav proces rada, propitivanja prolazite spremajući dramu „Amsterdam”  u kojoj zapravo nema likova?

Može se reći da smo tokom procesa rada na predstavi primenjivali svojevrstan eksperimentalan pristup. Pored razgovora i gledanja dokumentarnog materijala o Holokaustu, poigravali smo se i sa elementima psihodrame kako bismo što bolje razumeli poziciju žrtve i progonitelja, osećanje ugroženosti, degradiranosti, straha i svega ostalog što prati situacije u kojima zlostavljanje i nečovečnost stupaju na snagu.

Zašto nam je ova priča u čijem centru zbivanja je izraelska violinistkinja koja stanuje u Amsterdamu zanimljiva? Po čemu je osobena njena sudbina?

U centru zbivanja u komadu „Amsterdam” jeste mlada violinistkinja koja je u poodmakloj trudnoći i koju misteriozni račun za gas iz 1944. uznemiri do mere da počinje da oseća da je svi vide samo kao Jevrejku i strankinju. U suštini ovo je priča o kompleksu nasleđenog ili nametnutog identiteta koji određuju nacionalna ili verska pripadnost. Otvara se tema slobode da se bude autentičan i borbe da se odupre opasnim svođenjima koja izrastaju iz predrasuda i poluobaveštenosti.

Drama „Amsterdam” otvara brojna pitanja, propituje osećanje krivice, otuđenosti, neprilagođenosti… Kakav scenski odgovor spremate?

U traženju adekvatnog scenskog jezika za komad „Amsterdam” najviše sam se rukovodila pitanjem kako o Holokaustu govoriti da bi se izbegla staložena, racionalna percepcija kod publike. Reći ću samo to da sam nastojala da deziluzionističkim pozorišnim jezikom aktiviram u gledaocima domaštavanje i izazovem asocijacije koje izazivaju empatiju i zgražanje.

Koliko je delikatno režirati ovo delo, budući da nema klasičnu dramsku strukturu?

U svojoj osnovi naša predstava je pripovedanje priče publici, tačnije, ono što se u savremenom teatru naziva storitelingom.

Medicinski stručnjaci najavljuju do kraja ove godine kraj pandemije. Kako vidite budućnost teatra i zajednice čiji smo deo, uopšte?

Nepopravljivi sam optimista, romantik i idealista. Verovatno se tako branim. To je moj način da preživim. Okružujem se konstruktivnom energijom, ljudima koji su senzibilni i intelektualno radoznali. Mada me plaše dominacija površnosti, opšta hipokrizija i alijenacija, verujem da će se uvek naći časni i kreativni pojedinci koji će svojim delima inspirisati druge da budu bolji ljudi, da se zalažu za vrlinu i čovečnost.