Neželjena dejstva vakcinacije

Iskustvo nas sve ubedljivije uverava u očiglednu istinu da vakcinisani protiv kovida ostaju čili i orni uz, ako se eventualno zaraze, obično vrlo blag oblik bolesti, a da nevakcinisani često završe u intenzivnoj nezi ili im imena osvanu u čituljama. Zato poneki plašitelj naroda, iz samo njemu znanih razloga, sada pribegava lukavstvu: navodno ćemo tek za 40 godina videti šta će se desiti sa vakcinisanima!

Na takve apsurdne tvrdnje nemoguće je ponuditi granitno čvrste protivdokaze dok ne prođe naznačeni vremenski period. Jednostavno, nauka se zasniva na činjenicama, pa ostaje da neko početkom 2060-ih godina pokaže besmislenost sada ovako plasirane zablude. Protiv nje, međutim, ubedljivo govore zdrav razum i opšta naučna saznanja.

U organizam se ne unosi kofa nekog zagonetnog rastvora, već minimalna količina preparata strogo kontrolisanog u pogledu bezbednosti. Nekad su to samo dve kapi (vakcina protiv dečje paralize), nekad još manje – 0,05 ml – što odgovara jednoj kapi (be-se-že), a obično 0,5 ml (skoro sve ostale vakcine). U te jedne do dve kapi, a ne više od 10 kapi tečnosti dominira voda. Nađe se i nešto različitih primesa, recimo soli pojedinih metala (često pominjane žive ima samo u jednoj vakcini, ali ne za odojčad i malu decu, već za predškolski i školski uzrast).

Aktivni princip – ono što vakcinu čini vakcinom – takođe je prisutan u tragovima. U vakcini protiv hepatitisa B ima ga, recimo, 10 mikrograma, što znači da je 1 gr dovoljan za zaštitu 100.000 dece. Taj delotvorni činilac vakcine ostaje u organizmu relativno kratko, ako je reč o „Fajzerovoj” vakcini samo nekoliko sati, ali je to dovoljno da provocira imunski sistem. Ovaj branitelj našeg organizma od uljeza promptno reaguje na izazove, u čemu je tajna njegovog uspeha.

Sastojaka vakcine koji nisu voda toliko je malo da oni ne mogu da izazovu toksičnu reakciju, odnosno da svojom koncentracijom ugroze zdravlje. Ozbiljna neželjena dejstva do kojih eventualno dovode po pravilu se svode na alergijske i autoimunske reakcije. Alergijske manifestacije nastaju kada je organizam već bio u kontaktu sa supstancom iz vakcine i razvio prema njoj preosetljivost. Mogu da budu ranog tipa, što znači da se jave odmah ili najčešće do pola sata po vakcinaciji, a ako su poznog tipa, reakcija se najčešće ispolji 12-72 sata kasnije.

Kao standard za odobravanje vakcine obično se uzima period praćenja njenih efekata od šest nedelja. Međutim, striktna pozornost nastavlja se sve dok je ona u upotrebi. Kako je pokazalo praćenje 57 vakcina u SAD tokom 5-24 godine, naknadne izmene indikacija za vakcinaciju odnose se na ograničenja ciljne populacije (obično se proširuje uzrasni raspon) i na upozorenja povezana sa alergijskim reakcijama (to su, recimo, pojave uočene jednom na mnogo desetina ili više stotina hiljada vakcinisanih, pa se ukaže na mogući rizik). Samo jedna vakcina za poslednjih četvrt veka povučena je sa tržišta i to ne zato što se komplikacija kasnije javila, već što je bila toliko retka da je mogla da se uoči jedino posmatranjem ogromnih brojeva.

Za vakcine protiv kovida 19 dokazi o bezbednosti postoje jedva za oko godinu dana. Osnovu za spokoj pruža nam iskustvo sa svim ostalim vakcinama, od kojih se najduže primenjuje – punih 225 godina – vakcina protiv variole (bolest je iskorenjena upravo zahvaljujući vakcinaciji, ali se njome još štiti poneki redak pojedinac). Dakle, višedecenijska i, čak, višestoletna zapažanja iz prakse govore protiv mogućih iznenađenja, a teoretski gledano, ne postoji nijedan biološki objašnjiv mehanizam koji bi upućivao na zabrinutost.

Zadržimo se zato na do sada otkrivenim neželjenim dejstvima vakcinacije protiv kovida 19. Mada je zasnovana na preko 10 milijardi datih doza, lista ne mora da bude konačna, ali će eventualne dopune biti toliko retke da neće ugroziti odnos prema vakcinaciji.

Problem sa kineskom mrtvom vakcinom „Sinofarm” je oskudnost podataka. Uz uobičajene reakcije, zajedničke svim vakcinama, pominju se dve toliko retke da nije izvesno da su posledica vakcinacije: neuobičajeno izražena muka i jedna vrsta upale mozga.

Vektorskim vakcinama (vektori su bezazleni virusi kojima se u organizam čoveka unosi aktivna komponenta vakcine – šiljasti protein) pripisuje se pojava mahom prolazne mlitave paralize poznate kao Gilen-Bareov sindrom. Javlja se jednom na oko 130.000 datih doza, ali je neuporedivo češći pratilac gripa i drugih zaraza, uključujući kovid 19.

Za vektorske vakcine kompanija „Astra-Zeneka”, „Džonson i Džonson” i drugih zna se da nekada dovode do posebne vrste tromboza (rizik je 1:170.000), obično među ženama generativnog perioda i da ta komplikacija, uprkos lečenju, uzrokuje jednu smrt na svakih milion datih doza. Međutim, rizik da se umre od korone je 10.000 puta veći, a pre ili kasnije svako će se zaraziti. Dodajmo i da je pojava tromboze 15 puta češća posle zaražavanja nego posle vakcinacije.

Ruska vakcina „sputnjik V” takođe spada među vektorske vakcine, ali su oskudni proverivi podaci o njenim neželjenim dejstvima. Poput „Sinofarma”, ni „sputnjik V” nije podržan dovoljno kvalitetnom dokumentacijom proizvođača, a nalazi iz različitih zemalja su nepodudarni i osporavani.

„Fajzerovim” i „Moderninim” vakcinama, zasnovanim na nukleinskim kiselinama (informatička RNK), zamera se da su nove i stoga nepredvidive. Međutim, i RNK ulazi u ljudske ćelije milionima godina, a ta tehnologija već se koristi i za lečenje nekih bolesti, kao i za vakcinu protiv ebole. Ove vakcine mogu da dovedu do blage i samoizlečive upale srčanog mišića sa učestalošću 1:20.000 – 300.000. Obično pogađaju mlade muškarce, ali šest puta ređe nego zaraza novim virusom korona. Vakcinacija 1000 puta smanjuje rizik od infarkta i miokarditisa u opštoj populaciji.

Nauka je rekla svoju reč: sve vakcine protiv kovida 19 su bezbedne i u manjoj ili većoj meri su delotvorne. Neželjena dejstva su moguća, ali su toliko retka, naročito u poređenju sa takvim pojavama tokom prirodne infekcije, da se ne postavlja pitanje opravdanosti njihove primene.

Epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji