Zemur bi da bude francuski Boris Džonson

Pristojan čovek bi pomislio da Erik Zemur nije pratio poslednja dešavanja u Dauning stritu kada je odlučio da se „nakači” na reputaciju Borisa Džonsona u času dok se zahuktava kampanja za francuske predsedničke izbore. Britanskog premijera trenutno linčuju svi, od opozicije, preko građana, do članova sopstvene stranke i najbližih saradnika u kabinetu, prišivajući mu epitete od kojih bi trebalo da beži jedan predsednički kandidat.

Ipak, Zemur možda ima pravo. Bo-Džo, kako još zovu britanskog premijera, jeste političar s kojim ima mnogo šta zajedničkog. On je svojevremeno, kao što to pokušava Zemur u Francuskoj, na zapaljivoj retorici uzdigao bregzit, što ga je kasnije lansiralo pravo u premijersku fotelju. I Zemur je, zahvaljujući svojim izrazito ekstremnim stavovima o „nultoj imigraciji” i rasističkim ispadima zbog kojih završava na sudu, postao popularan toliko da je u anketama krajem prošle godine dospeo čak na treće mesto po podršci biračkog tela. Ovaj desničarski kandidat za predsednika ranije se poistovećivao s Donaldom Trampom, koji više ne sedi u Beloj kući, pa su sad „srodne duše” postali on i Džonson, kome je, kaže, najbliži kulturno i intelektualno. Na pitanje novinara da li su njegovi uzori Tramp, brazilski predsednik Bolsonaro ili italijanski desničar Mateo Salvini, Zemur je odgovorio da ne treba zaboraviti Džonsona, kome se oseća najbliži u svakom smislu. Podsetio je da su i on i Džonson bivši novinari. Obojica su napisali knjige – on o istoriji Francuske, De Golu, Napoleonu, a Džonson o Vinstonu Čerčilu.

Da je Zemur vodio kampanju u vreme kad su na talasu Trampove pobede uspešno plivali političari širom Evrope, na čelu s Marin le Pen i Mateom Salvinijem, i on bi se pridružio „klubu”. Danas je isplativije „nakačiti” se na Džonsonov uspeh u procesu istupanja Velike Britanije iz EU i njegovu sposobnost da i dalje vodi zemlju uprkos aferama i klimi opšteg nezadovoljstva. Džonson je izveo izbornu strategiju koju Zemur namerava da sprovede – da ujedini radničku klasu i onaj deo patriotske buržoazije koji želi da vrati francuski suverenitet i brani „tragično ugrožen identitet”. Marin le Pen je ovom retorikom, u vreme kada se budila evropska desnica, umalo pobedila na predsedničkim izborima. Tada je predsednik Amerike bio Tramp. U Italiji je Salvini, braneći antimigrantskom politikom identitet svoje nacije, uspeo da uđe u vladu. Slični scenariji nizali su se širom EU. Činjenica je i da aktuelne stare teme, koje su nekad bile rezervisane za Marin le Pen i njenog oca, ne koristi samo ekstremna desnica, već i Emanuel Makron, koji je najavio žešću nego ikada borbu protiv islamskog fundamentalizma.

I dok Zemur u ogledalu vidi Džonsona, vlada Emanuela Makrona nastoji da preoblikuje islam i oslobodi ga ekstremizma. Tokom vikenda je pokrenuto uvođenje novog tela koje će „pomoći u vođenju” najveće muslimanske zajednice u zapadnoj Evropi. Makron je svojim izjavama i delima otišao najdalje u odnosu na svoje prethodnike, kojima je pitanje nošenja hidžaba u Francuskoj dugo bilo glavna opsesija. Pre deset godina političari su ubirali poene ukidanjem burki na javnim mestima. Fransoa Oland je verovao da će biti reizabran jer je u jeku migrantske krize rasformirao kampove, uključujući onaj u Kaleu. Kada je rasformirao „Džunglu”, Oland je kao aktuelni predsednik obećao narodu da Francuska više neće tolerisati slične kampove na svom tlu jer „ugrožavaju nacionalne vrednosti”. Pitanja hidžaba i uticaja muslimanske zajednice i tada je bilo centar javnog diskursa. Tada je jedan imam, dok su gotovo svi predsednički kandidati u Francuskoj naginjali udesno, rekao da se svaki put kad se približe izbori potegne pitanje muslimanske zajednice, borbe protiv terorizma i debate o migracijama.

Sada Zemur želi da preuzme baklju ultranacionalizma upozoravajući na sukob civilizacija, ne samo između Istoka i Zapada, već i između islama i hrišćanskog sveta u Evropi. Njegova definicija populizma je da je to vapaj ljudi koji ne žele da se ugase, da nestanu, a on je, ističe, predstavnik francuskog naroda koji se bori da se to ne dogodi.

Poslednje istraživanje javnog mnjenja ide mu naruku jer ne odstupa mnogo u odnosu na ona iz prethodnih pola godine, koja sugerišu da će se on i Le Penova u prvom krugu izbora nametnuti odmah iza Makrona, sa oko 14 odsto glasova, što je daleko iznad ostalih kandidata, recimo socijalista, kojima se prognozira da neće preći tri odsto. Ako se veruje anketama, Zemur i Marin le Pen stoje rame uz rame s republikanskom „takmičarkom” Valeri Pekres. Procene su da će neko od njih troje izaći na crtu Makronu u finalu.